А . С . Панарин 

 

Зашто смо изгубили националну елиту?

Десет година, које су из темеља потресле земљу – то је нови феномен не само наше националне, него и светске историје. Назив је тога феномена – глобализација. Обично се под тим подразумева нови свет са као никад пре транспарентним границама, и као никад тако узајамно повезан, смештен у јединствен економски, политичко-правни и информациони простор.

Али при пажљивијем разматрању види се да, кад се говори о глобалном свету, у ствари се мисли не на свет народа, него на свет елита, које су неочекивано изашле изван домашаја система националне контроле, и које доносе одлуке иза леђа локалног становништва. Никад нећемо разумети ни узроке распада СССР-а, нити механизме приватизације, ако не схватимо да је главна карактеристика нове, политичке, економске и интелектуалне елите, која је заузела позиције у августу 1991-е године , то да та елита мисли и делује не као национална, него као глобална, која је везала своје интересе и своју судбину не са сопственим народом, него са престижном међународном средином, у коју се труди да упадне заобилазећи свој народ.

Глобализација у првом реду значи излазак елита из система грађанског консензуса: раскид не само с националном културном традицијом, него и са оним одлукама и компромисима на којима се заснивао грађански мир и сагласје. Главним условом грађанског консензуса између предузетничке елите и националне већине била је социјална држава. Мањини је давано право да се богати посредством слободне економске иницијативе, већини су пак биле загарантоване мере социјалне заштите и цивилизацијског минимума животних добара. Није се лако градио тај консензус: Европа је страћила више од 150. година на то, да социјализује варварски капитализам, накалемивши на њ социјалну и националну одговорност која му је недостајала.

И ето сад, искористивши банкрот светског социјалистичког експеримента, савремена економска елита је одлучила да подвргне ревизији остварени грађански консензус, обзнанивши, да више не намерава да носи и трпи бреме социјалне државе нити ишта друго што иде уза њ у области културе и морала – заштиту и бригу о слабима. Подвлачим: раскид негдашњег грађанског консензуса – феномен је општесветски. У читавом свету економска елита је почела да уцењује своје владе тиме, како ће извозити капитал ван граница земље, ако у земљи буде оптерећивана високим порезима и социјалним обавезама. У том смислу карактеристичне су одлуке немачког савеза предузетника, прихваћене пре три године на конгресу у Дизелдорфу. Инструкција тога конгреса својим извршним органима била је – да ставе до знања немачкој нацији и влади, да се стрпљење богатих патрона истрошило.

Особеност ситуације у Русији је у томе, што се наша нова предузетничка класа, настала као резултат приватизације, од самог почетка формирала у условима нарушеног грађанског консензуса. Растанак с комунизмом протумачен је као раскид савеза са слабима у корист јаких : слаби немају алибија!

Али раскид с “економски неприлагођеном” већином сопственог народа аутоматски је поставио као неизбежан задатак да се траже савезници на страни – у глобалној међународној средини. Проблем се поставио у још оштријој форми зато што номенклатурна приватизација није била легитимна – партијски другови и буразери из специјалних служби поделили су међу собом бивше државно власништво испотиха, народу за леђима. Идеолошки је то правдано тиме да народ не може бити власник нити може управљати власништвом услед свога мрачног историјског наслеђа : неискорењивог егалитаризма и саборности.

Други узрок заокрета од националног ка глобалном састојао се у томе што у условима које је пружала своја земља није било могућности да се до краја реализују све дивоте новога начина живота: сва стара инфраструктура добара и услуга била је срачуната не на елитистички него на совјетски стил живота, који је новопеченој господи приватизације почео да изгледа као убого аскетски. А најважније је наравно било то што је, не добивши праву легитимност – сагласност нације, ново власништво било под претњом руског бунта “ бесмисленог и беспоштедног ”. Ето зашто је наша нова економска елита заједно са својом свитом из лагера политичара и интелектуалаца била спремна да радикалније раскине са својим старим националним статусом у корист новог глобалног, него што су то досад учинили представници западних елита.

Глобална заједница је показала разумевање за бриге наших нових власника, посаветовавши им да држе своје депозите на сигурнијим местима, него што је то непредвидива земља – Русија. Али и за пружене гарантије за власништво, и за право да буду представљени у престижним клубовима нове глобалне елите, од наших приватизатора понешто је и захтевано.

Као прво, демонтажа тоталитарне супердржаве, као сведочанство добрих намера и потпуног одрицања од империјског наслеђа у читавом постсовјетском простору. Одговарајући програм сад је у завршној фази која се састоји у одрицању Русије од војних база у Абхазији и Придњестровљу и у ликвидацији војног присуства изван националних граница уопште.

Као друго, захтевано је да се земља отвори уласку међународног капитала, на што је такође добијен пристанак. И овде се не ради толико о специфичној зависности нове руске мањине, која се више боји и зазире од сопственог народа, него од бивших противника у хладном рату. Ствар је у општем принципу нове природне селекције, који захтева ликвидацију свих средстава, која помажу слабима и неприлагођенима да се штите од навале моћних и прилагођених .

Најважније од тих средстава је – национална држава, која пружа протекционистичке услуге својој економици и своме становништву. Онај исти социјал-дарвинистички принцип, који је захтевао разарање социјалне државе – прибежишта неприлагођених унутар земље, захтева демонтажу националног суверенитета и граница, схваћених као прибежиште неприлагођених народа, који се склањају од закона глобалне тржишне селекције. Другим речима, у новим правилима, која је диктирала глобална заједница нашој новој елити, био је садржан не само прагматични захтев да се плате пружене услуге и гарантије делом националних ресурса, него и нови идејни нормативни стандард, повезан са идеологијом социјал-дарвинизма.

Глобално отворено друштво схвата се као социјал-дарвинистичка средина, у којој са све мање препрека ресурси и територије прелазе из руку мање умешних и прилагођених, у којима су се нашле вољом историјске случајности, у руке прилагођенијих и достојних. Ако је на основу тог истог принципа прилагођенија номенклатура отела национално богатство од неприлагођене националне већине, онда она не може да оспорава деловање тога принципа у глобалним размерама и да прикрива своје националне ресурсе под застарелим изговором националног суверенитета.

Потврду, да је владајућа елита Русије испунила тај захтев, представља нацрт новога закона о власништву земље, који је влада дала на разматрање државној Думи и који је већ у начелу одобрен. Земља – то је национални ресурс, који се обично штити не само из разлога економске и политичке прагматике, него и из принципа националног суверенитета и идентитета. Са земљом су повезана најближа срцу национална сећања и наде, од свих ресурса њој се више него другима придељују надекономска вредносна значења. Управо због тога питање, хоће ли она задржати неприкосновену националну припадност или ће, у духу принципа отвореног друштва, бити дата на јавно међународно надметање, где добија не ко је милији него ко је силнији, представља испит “ глобалне зрелости ” за нашу владајућу елиту.

И по свему судећи она је пуна решености да тај испит положи, то јест да докаже глобалној заједници, да нема ничега на свету што би она резервисала за сопствени народ а на уштрб закона глобалне природне селекције. У предлогу новога Закона о земљи директно се каже, да грађани Руске федерације неће имати никакве предности у односу на странце и лица без руског држављанства у погледу права власништва на руску земљу. На тај начин, тај нацрт је постао нешто много в ише него што је још један у низу докумената либералног реформаторства : он је постао манифест глобализма – сведочанство дефинитивног преласка наше владајуће елите са националних на глобалне позиције.

Али нови Закон о земљи, као и сва реформаторска економска решења, која су му претходила, сведочи не само о промени статуса елите од националног на глобални. Он улази у контекст још једног епохалног преврата, који нам се збива пред очима : прелаза од продуктивног капитализма веберовског типа ка новом шпекулантско-зеленашком капитализму, који је заснован на постпродуктивним праксама и процедурама валутних манипулација, нееквивалентне размене и извлачења сваке врсте ренте независно од рада.

Елите, које су пожелеле да постану глобалне, нису се одрекле само од националног идентитета и од заштите националних интереса. Оне су се одрекле и од тога да деле са сопственим народом муке постојања, повезане са заповешћу “ у зноју лица свога стицаћеш хлеб насушни ” . Елите су обзнаниле своје право да слободно мигрирају из тешких у лаке – привилеговане просторе, из сфера, које захтевају напор и одговорност - у дивни нови свет, где царују лакоћа постојања и отсуство икакве одговорности.

Рехабилитација елита, до које је дошло у постфеудалној епоси, била је управо проузрокована тиме, што су се елите укључиле у продуктивне видове делатности, повезане са синтезом стваралачког и производног рада. Стваралачки напор и свакодневна друштвено-организаторска одговорност елита ни по највишим моралним мерилима нису се никако могли оцењивати ниже, него свакодневни усрдни труд маса. И више од тога : елите су стале да наступају у улози иновационих група, које су прве освајале нове могућности епохе модерне и које су их постепено чиниле општом баштином. Управо је таквим био цивилизацијски механизам модерне, базиран на репродукцији на масовном нивоу, достигнућа елитних стваралачких група.

А ето сад, у епоси глобализације, сударили смо се са елитама које су, као прво, претпоставиле имитаторску и плагијаторску делатност, повезану с позајмицама са стране, тегобама и ризицима сопственог стваралачког трагања ; као друго, које се труде да приграбе искључиво за себе сва најнапреднија достигнућа, не осећајући при томе да имају икаквих обавеза према сопственим нацијама. Тако се појавио у свету нови тип глобалисте-западњака, који више воли не да чека резултате модернизације заједно са сопственим народом, него да отвара за себе “авангардни цивилизацијски простор” и да се у њему удомљује по праву кооптираног члана глобалног елитног друштва.

При томе је подвргнут суштинској реинтерпретацији и сам еманципаторски процес епохе модерне : раније је он схватан као ослобађање од окова иницијативне “фаустовске” личности, којој је требала не слобода провода, него слобода напрегнуте стваралачке иницијативе у свим областима живота. А ето временом је некакав микроб нагризао енергију и морално здравље негдашњег “фаустовског типа”. Посмарајући га другим очима, он је наново за себе открио савремени свет, и то више не као поље слободнога труда и стваралачких изазова, него као десоцијализовани простор хедоностичког индивидуализма, у коме неће да се зна ни о каквим друштвеним задацима и обавезама.

Уместо новоевропског пројекта еманципације личности неопажено је био подметнут пројекат еманципације инстинкта – и то углавном инстинкта задовољства. Такво подметање је посебно згодно дошло нашим новопеченим богаташима приватизације, који су себе већ умишљали као нову елиту. Да се прикључе светској елити по стандардима стваралаштва они очигледно нису могли, а ето да јој се прикључе по потрошачко-хедонистичким стандардима они су пожелели сасвим озбиљно. Таквом тумачењу елитистичке егзистенције њих је већ делимично био подучио совјетски систем специјалног снабдевања који је и тада био добро скривен од “овога” народа.

Класици књижевности описали су ентропијски процес, који се оваплоћује у трећој генерацији буржоазије: унуци пионира тржишта показују кудикамо више сналажљивости кад треба страћити богатство које су добили у наследство, него кад га треба сачувати и умножити. Максим Горки у романима “Дело Артамонових” и “Фома Гордјејев” , Томас Ман у “Буденброковима” све су нам то показали. Особеност наших нови Руса, који углавном потичу из старе партијско-комсомолске и ка-ге-бе-овске номенклатуре, састоји се у томе, што су они хедонистичку метаморфозу преживели још у совјетској утроби у својству корисника система специјалног снабдевања. Зато су се они у социјално-културном погледу одмах појавили у својству деградираних буржуја треће генерације, а да никад и нису припадали аскетско-херојском етносу пионира тржишта прве генерације.

Али можда на још скривенију тајну наших новопечених богаташа указује античка политичка класика и то у Платоновом лику. У својој “Држави” он је тако директно и предвидео случај приватизације државног власништва од стране професионалаца из службе државне заштите, кад за себе пронађу лакшу улогу него што је војна служба: "А чим буду стекли сопствену земљу, и куће, и новац, постаће управници и земљорадници, од савезника осталих грађана постаће непријатељски владари, мрзеће а и бити омрзнути, гањаће и биће гањани, целог века бојаће се више унутрашњих непријатеља, него оних споља и тако ће се и они сами и цела држава суновратити у пропаст” .

Платон је поставио акценат на једну опасност – опасност преобраћања бивших “ чувара ” у компрадорску средину која се више плаши сопственог народа (који не признаје легитимност приватизације), него бивших спољашњих противника. Али не мању пажњу заслужује друга опасност – заражавање предузетничке средине ставовима и навикама оних, који су се навикли на јавне и скривене привилегије и нису способни да воде истински предузетнички живот, заснован на личном економском стваралаштву, ризику и одговорности.

Показало се да је тим микробом разметљивог сладострашћа заражена не само средина наших нових руса, који су наследили дотржишну психологију номенклатуре, данас је њиме заражена и светска предузетничка средина земаља старога капитализма, који се уморио од истинских напора, и који је расточио потенцијал фаустовске личности. Владајући слој Запада у целини понаша се у свету као номенклатурна Средина, од рођења научена на привилеговани статус. До јуче, то је био статус колонијалних држава, које су извлачиле вантржишну екстра добит из свога положаја светске метрополе, данас – то је статус победника у хладном рату, који рачуна на анексије и контрибуције у постсовјетском простору.

Светска западна елита у целини претрпела је неуспех у најважнијем од свих пројеката европске модерне : у пројекту укључивања маса у просвећено стваралаштво током преласка од индустријског ка постиндустријском друштву. Још и уназад тридесет година под индустријским друштвом на Западу подразумевао се социјално-економски систем, у чијем се центру налазило не индустријско предузеће, него универзитет. Улагања у науку, културу и образовање сматрана су најрентабилнијом од свих економских инвестиција. У перспективи то је обећавало прелазак све већег дела активног становништва из нестваралачког рада у материјалној производњи у сферу духовне производње, која је постајала масовном. То је такође давало наду да ће консензус између елите и масе бити учвршћен на бази стваралачког принципа.

Међутим последњих година нешто се сломило у том механизму формирајућег стваралачког уздизања. Чак би се могло рећи, да није толико стваралачкој елити успело да преваспита претоварену бременом монотоног рада масу, колико је маси, уморној од напора и преорјентисаној на потрошачке вредности, успело да преваспита елиту. Или, што може бити историјски тачније, међу самом елитом лидерске позиције у култури заузели су не они, који су се самопожртвовано бавили стваралачким радом, него они, који су се стали специјализовати у култури доколице, досегавши све њене хедонистичке потенције.

Тако је уместо радне миграције из индустријске у постиндустријску сферу превладала на нивоу и личног, и колективног пројекта, миграција из сфере рада у сферу доколице, из стваралачког напона у хедонистичку распуштеност. Питање о постиндустријском друштву било је решено не на путевима нове стваралачке мобилизације људи, призваних на учешће у масовној духовној производњи, него на путевима њихове доколичарске демобилизације. Стил и карактер живота западног човека – а он је референтна група за западњаке целог света – почео је бивати одређиван не стваралачком, него доколичарском авангардом, која је у друштву ширила декадентско-хедонистички морал постмодерне. И, узимајући у обзир несумњиву културну хегемонију тога типа, у праву смо да се запитамо : а како он васпитава друге социјалне групе, и посебно, данас владајућу предузетничку групу.

Шта је савремени предузетник као доколичарски (у дубини своје душе) тип?

На то питање одговара савремено искуство, које сведочи о многозначној метаморфози такозваног економског човека. Тај човек, то јест предузетник најновијег типа, категорички одбија такве праксе и иницијативе, које му приписује веберовска теорија, која се позива на традицију протестантске аскезе. Нови предузетници очигледно се неће прихватати посла, који обећава нормалну по класичним еталонима добит од 5-7% годишње и која је повезана с свакодневним методичким трудом. Нови авантурист доколице, који је сменио протестантског методичара, орјентише се на екстравагантне форме економске делатности, које су по психолошким осећајима налик игри на рулету и на друге хазардне игре доколице, а по очекиваним резултатима сродне економском чуду. Трагање у таквом смеру, наново је открило и васкрсло средњевековне и ренесансне типове зеленаша, и власника мењачница пљачкаша, с једне стране, и уживаоца феудалне ренте, с друге.

О размаху новог шпекулантског капитализма говоре цифре : свакодневно у потрази за шпекулантском добити државне границе пресеца капитал од 1,5. трилиона долара. Чудотворна рентабилност манипулације са курсевима валута и других игара краткорочног шпекулантског капитала, која стотинама и хиљадама пута надмашује рентабилност законитих индустријских инвестиција, довела је до невиђене девизне глади индустрије и других грана продуктивне економије. Буржуј-постмодернист, који је окусио сва уживања живота схваћеног као хазардна игра, (по моделу боемске доколице), постао је клицоноша микроба дезиндустријализације. Реч је, понављам, не о историјском “ укидању ” индустријског начина живота од стране стваралачког-постиндустријског, заснованог на науком засићеној економици, него о регресивном стропоштавању у бездан : из модерне – у контрамодерну, из продуктивне економике – у шпекулантско-зеленашку.

Јасно је, да представници те виртуелне економике, који манипулишу имагинарним величинама, али који за размену за њих захтевају реална пуновредна добра, добијена народним трудом, имају јаке разлоге да изађу из система националне контроле у неконтролисани глобални простор. Ето зашто сви представници сиве економске праксе, засноване на паразитској економској шпекулацији и прерасподели, сада наступају као авангарда економског либерализма. Они одлучније од свих заступају принцип немешања државе у економски и социјални живот, осуђују националне суверенитете као остатке “ агресивног традиционализма ” и ратују за глобално отворено друштво, у коме нико не преузима на себе бригу о заштити ни националних добара, ни социјалних ни људских права домородаца.

Једном речју, за разлику од интелектуалаца романтичара заточника либералне идеје, ова господа користи ту идеју сасвим професионално – као ефикасно средство да се умакне свакој на закону заснованој државној контроли. Они су предложили своју верзију информационе економике, која се у корену разликује од оног њеног схватања, које је било засновано на новој улози људског научног и образовног капитала. Одсад се под тим подразумева не информација, коју је фаустовска личност мобилисала ради открића нових видова супстанције и енергије и њихове продуктивне примене

која треба да уследи, под тим се сада подразумева информација, која се тиче данашњих и сутрашњих курсних разлика, а такође и информација која лежи у темељу такозваних интелектуалних ренти.

У контексту ранијег, “ фаустовског ” схватања, интелектуална рента се заснивала на високом уделу стваралачког труда у производњи овог или оног продукта – квалитативно нова техничка и функционална решења. Међутим, временом се под интелектуалном рентом (која је сада достигла 65-70% цене производа земаља првога света) почело подразумевати све оно, што оваплоћује виртуелну вредност, и што се тиче престижног имиџа продукта, његове статусне симболике. Економска размена између Запада и Истока, Севера и Југа организована је по правилима социо-културне асиметрије : Природни и функционални квалитети производа – трајност његове конструкције и поузданост – на много су нижој цени него његово својство да буде носилац престижности. Довољан је само знак земље произвођача, који указује на господски, привилеговани део света, па да цена производа буде неколико пута виша од цене таквог истог производа, али уназађеног знацима плебејског порекла.

Са те тачке гледишта представници стваралачког рада, који доприносе прираштају одговарајуће симболичке садржине производа могу бити сматрани да су део господске средине, која се користи паразитским рентама. То се односи на творце рекламног и шоу-бизниса, многобројне дизајнере и друге мајсторе саблажњивих паковања, која скривају технолошки застареле и интелектуално убоге садржаје. Ти нови интелектуалци, чија је стваралачка машта окренута не толико природи, која у себи скрива нове изворе супстанције и енергије, колико природи декадентне личности, која у себи скрива нове игре и авантуре хедонистичке доколице, иступају као доколичарска авангарда постмодерне. Као прво, због тога, што избегавају праве стваралачке напоре, повезане с отпором природне материје, преорјентишући се на неурастеничну податност савременог хедонистичког потрошача. Као друго, што растући део њихових рецепата и препорука губи везу са сфером праве активности, будући у основи упућен оним слојевима, који су забављени празним играма. Напори те нове интелектуалне авангарде фактички су усмерени на то, да убрзају распад некада јединствених нација на глобалну авангарду која није повезана ни са чим помесним, и на помесну масу, лишену пређашњих интелектуалних и политичких заштитника.

Уз све то, не сме се ни помишљати, да декадентске елите, које су се одучиле и од рада и од одговорности, и које опет и опет захтевају све нове префињене хедонистичке игре, представљају пацифисте по самој својој доколичарској суштини. Морамо бити потпуно свесни тога, да они који желе да живе без икаквог напора, али желе да свим и свачим владају, по логици самога свога бића нису пацифисти, него империјалисти, носиоци психологије будућих робовласника и расиста. Док делују технологије манипулације и обмане, они могу да остану привржени преговарачком процесу (како у земљи, тако и на међународној сцени). Али ако те меке технологије манипулације откажу, глобална авангарда не одбацује ни примену примерних хуманитарних акција (типа оне, коју су САД демонстрирале у Југославији) или директне позиве за увођење диктатура пиночеовског типа.

Овде имамо посла с паралелним процесима. С једне стране, изналазе се све нови и нови видови шпекулантских игара и ренти, а са друге – формирају се снаге за брзе интервенције, и специјални заштитни корпуси. Посебно, слободна продаја земље, предвиђена новим Законом о земљи Руске федерације, постаће извор нове ренте за безбројне грабежљивце и авантуристе, који су постали глобалисти, то јест за оне који су отишли са високозаштићених простора Запада у руске просторе који су остали без икакве државне заштите. Ускоро ће највреднија земља, погодна за индустријску и стамбену изградњу и локалну инфраструктуру бити распродата у бесцење, а њени власници навалиће на руске привреднике и сво становништво у целини, нови данак, данак за узимање у закуп сопствене територије.

И без тог слабо конкурентна руска привреда дефинитивно ће постати сасвим неконкурентна, а становништво ће морати, судећи по свему, да се стесни, збијајући се у местима слабо погодним за живот и у новим резерватима.

2. Четврти свет или простор одбачених

Нико још, изгледа, није промишљао са дужном пажњом о свим последицама тог као никад досад неприкривеног и свесног раскида елита са сопственим нацијама. А последице су – потресне! Пре свега, реч је о потпуној ревизији демократских достигнућа епохе модерне. Принцип демократског суверенитета народа претпоставља да он бира владајућу елиту и да има могућност да контролише њен рад. Данас глобализација ствара наднационалне центре власти, над којима бирачи немају могућности никакве законске контроле.

Неконтролабилне одлуке по дефиницији постају све догматичније и даље од реалног живота, с једне стране, и све себичније, пошто узимају у обзир само интересе оних ко их доноси, с друге. Управо се таквим карактером одликују све одлуке Међународног монетарног фонда, Међународне банке и других инстанци чија су упутства, ревносно извршавана од стране компрадорских влада, опустошила и одбацила на векове уназад читаве регионе планете. Карактеристично је то, да једни исти људи, који показују завидну будност према остацима ауторитаризма и тоталитаризма на Истоку, с одушевљењем поздрављају неконтролабилну ауторитарну власт глобалиста, која дирекно прети читавим народима социјалним геноцидом.

Позабавимо се питањем: због чега тако катастрофално пада квалитет одлука које се доносе?

Постсовјетска елита, мада се и не одликује неком нарочитом образованошћу, тешко да је у том погледу уступала престарелим вођама познокомунистичке епохе. Па ипак, тако катастрофалних пораза и унутрашње и спољне политике у совјетској епоси није било. Ствар, према томе, није у професионалним квалитетима елите као такве, него у њеном новом статусу. Пређашња елита још није била изгубила повезаност са својом нацијом и национални идентитет – колективно “ми” , које је обједињавало народ и елиту дате земље. Нова елита од самога почетка није се идентификовала с “овим” народом : њено “ми” више се односило на међународне центре моћи – на интернационалу глобализма, него на житеље своје земље. Она држи капитал, има виле, образује своју децу не у “овој” земљи. Према томе, њу судбина “ове” земље интересује мање од свега. Уместо јединственог националног простора, саздаваног током великих помака модерне и просветитељства, данас се образују паралелни простори домородачке масе и глобализаторске елите, који се практично нигде и никако не пресецају.

Позабавимо се не само политичким, него и онтолошким, антрополошким и егзистенцијалним последицама тога раскида. Шта су елите за нацију? Шта су оне призване да раде а данас више не раде?

Као прво, елита представља глас нације. Све страсне жудње народа, које најчешће не налазе адекватну сопствену артикулацију, његове дубинске интересе, његова маштања и протесте, све то хвата синовски осећај елите и претаче у дела литературе, у политичке иницијативе, у нове административне одлуке.

Данас смо сведоци катастрофалне националне ћутње. Никад још није нација била толико уназађивана, никад јој нису били тако дрско отимани њени ресурси и права, па ипак, она ћути. А сва је ствар у томе, што је елита, преорјентисана на глобалне приоритете, престала да буде заступник нације и њен глас. Отуда поразна неадекватност и неефикасност протестне речи, која постаје маргинална и већ због тога багателисана.

Као друго, елита представља акумулатор националних достигнућа. Сам прогрес и није ништа друго него механизам повратне спреге који дејствује између стваралачких достигнућа елите и народног живота. Елитне групе нација делегира, предходно их снабдевши свим доступним ресурсима, у освајања нових, ефективнијих начина живота. А после се ти блудни синови прогреса, накупивши нова искуства, враћају у родни дом да га што је боље могуће дотерају.

Замислимо се, шта ће се десити, ако се тај механизам повратне спреге прекине. Ако сви предузимљиви и талентовани, кад стекну нова знања и професије, приближе се вишим стандардима, закључе, да одсад па довека, локална средина – није њихова средина, да њихове нове могућности – нису за овај народ, него су само лични допринос за улазак у међународни клуб одабраних?

Ако супротстављ ање државе грађанском друштву рађа тоталитаризам, онда супротстављ ање елита своме месном становништву рађа колонијални гето, у коме нема излаза у спољашњу средину и нема будућности. Када се прича о глобализацији као о новој победи принципа комуникације над изолационостичким, заборавља се да се прецизира, да је реч о игри без добитка: нова комуникативност елита плаћена је невиђеном изолацијом масе, замандаљене у неми простор гета.

Како назвати тај изоловани свет, из кога је све активно и перспективно отишло, да се више никад не врати?

Вероватно су ту кључеви тајне четвртога света, који је данас супротстављен на само првоме, западноме, него и трећем, јер је из трећег још могућ пут навише, а из четвртог – никад. Ствар је у томе, што су у трећем свету дејствовале модернизационе елите у правом смислу речи: све оно што су научиле у процесу привремених миграција – практичних или текстуалних – у средини првога света, оне су се трудиле да пренесу својим сународницима, да то учине општенационалном баштином. Тако су настале нове индустријске земље трећег света – тихоокеански “тигрови" , друга брзонога фауна прогреса.

У четвртом свету царује други закон : живот, напуштен од елите, која је успела да себи обезбеди лакше и удобније просторе. У простору четвртог света делују само центрифугалне силе, које се више не уравнотежују центрипеталним. Што већи број иницијативних и талентованих оде, то постаје неподношљивији живот за оне који остану, и још више расте вероватноћа, да ће у следећем поколењу одговарајући одлив бити још већи.

Тако долази до убрзавања контрацивилизацијског процеса: они који су већ раскинули са локалном средином снижавају њене перспективе, што са своје стране подстиче следеће на одлазак. Прогрес – та велика реч епохе модерне, замењује се емиграцијом – речју, која осликава сасвим друкчију перспективу, друкчија очекивања. Прогрес – то је процес укључивања допунске енергије и информације у друштвену средину коју хране новаторска стремљења и месијанска усрдност националних елита. Миграција елита из националног у глобални простор је одбитак од прогреса – брисање шанси народа, које су напустили они, на које се традиционално рачунало.

При томе, у оној мери, у којој елите које се глобализују раскидају са својим народима, оне раскидају и с продуктивном економиком а и с аутентичним стваралаштвом. Лакоћа постојања, коју оне изискују, приморава их да траже не само за живот лаке просторе, но и све лакше послове, који постају само имитацијом аутентичног ствралаштва. Глобална Средина, у коју се регрутује по критеријуму лакоће и слободе од напора, неминовно постаје паразитском.

Човечанство, на тај начин, тешко да се може тешити тиме, да ето прогрес, напустивши светску периферију, сад се концентрише у светским центрима. О прогресу се може рећи оно исто, што је Гетеов Мефистофелес рекао о истини : нема је на грешној земљи-периферији, али је нема ни горе. Прогрес никад није укинуо библијску заповест : “у зноју лица свога...”. Он је обећао да ће муку човековог труда учинити благородном, преводећи рад из монотоно механичког у стваралачки план, али није обећао да ће напор заменити перманентном беспослицом.

Елите, које су пожелеле да се ослободе свега што им представља тешко бреме, дистанцирају се не само од народа, него и од сфере истинског стваралачког професионализма. Глобалистичка елита исклизава из реалности у хедонистичке просторе иза огледала. Није нимало случајно да се баш у њеној средини рационалност Просветитељства смењује производњом задивљујуће примитивних митова и урањањем у виртуелне светове. Зар не делује овде осветнички удес, који преокреће нихилистичку елитистичку негацију у самонегацију?

У старим земљама Запада још има преплитања новога начина постојања елите, заснованог на глобалистичкој отуђености, с првошњим, који се изражава у остацима националног и професионалног идентитета. Због тога тамо простор четвртог света – унутрашњи гето – расте знатно спорије. У Русији пак, где је нова постсовјетска елита од самога почетка освајала статус глобалистичке отуђености и од земље и од народа, провалија четвртог света незадрживо расте, захватајући огромну државу.

Да би се прецизирало ко заправо испуњава простор четвртога света, мора се обратити пажња на групе, које ни у временима модерне нису успеле да нађу средстава ефикасне самозаштите и самоорганизације. Модерна је уместо средњовековне органске целине породила дихотомију формално великога и малога неформалнога простора.

Велики свет – то је систем предузећа, политичких партија, велике штампе и бирократских организација. Тај је свет од самога почетка освојила букачка мањина, која је монополизовала право на савременост, на то што се сматра авангардним и прогресивним. Изван њега остајало је сељаштво – најдревнија социјална група, везана са самом природом, жене, чији труд крај огњишта нити ко урачунава нити га плаћа, старци, који изазивају подозрење већ због своје привржености и везаности за прошлост, коју су прогресивне идеологије оклеветале и свашта о њој налагале. Овде припадају и етноси, који не журе да се растану са својом традицијом, и због тог су под подозрењем комесара модернизације и мисионара вестернизације, да су саботери.

У прогреса је била вапијућа несагласност у погледу брзине трансформација и побољшања , кад је био у питању велики свет, свет организоване производње, ратова и јавности, и кад је била у питању архаика малих локалних светова. На њима је прогрес очигледно штедео и енергију и ресурсе – они су морали да се стрпе и притрпе.

Нови социјални покрети који су се појавили средином шездесетих година – женски, омладински, комунални, - по први пут су дигли глас и проговорили о правима и претензијама тога малога света свакодневице, кога је прогрес тако дуго игнорисао. Појавила се нада, да ће прогрес бити подвргнут реорганизацији, која ће обезбедити да се он окрене ка свету живота свакодневице – тој примарној структури нашега бића. Једни су при томе полагали наду у мала предузећа, други – у иницијативу малих локалних група, које води принцип “ све мало је – блиско и лепо ” .

Ради ликвидације дисхармоније прогреса, који је показао тако чудно слепило кад је у питању свет живота, требала је преорјентација елита – оних, које су свој стваралачки и организаторски таленат посветиле свету јавности и великих организација. Свак је очекивао појаву нове елите, осетљиве на хитонске (оне које иду од земље) и на женске принципе, који су били засењени и умртвљени соларном митологијом прогреса. Неформалне групе, директне хоризонталне комуникације, непосредна људска саосећајност – сви ти концепти алтернативних покрета и грађанских иницијатива били су усмерени на то да се разоткрију примарне базичне претпоставке људске егзистенције, које идеологија прогреса није узимала у обзир. Реч је била о томе, да се прекине мук света живота, да му се да глас и да се његови представници уведу у кругове, где се доносе одлуке.

Стицао се утисак, да се свест најосетљивијих елемената елите распињала између два пола : мита прогреса са његовим великим циљевима, и митовима свакодневице, који су циркулисали у неформалним комуникацијама породице, комшилука, општине. Сама теорија глобалних проблема и глобалне еколошке кризе садржала је обећање, адресирано кругу живота. Загађење Средине, демографски проблеми и проблеми глади, тајне бољке земље, претоварене бременом индустрије, свакодневна стабилност и добробит, принесене на жртву трци у наоружању и другим амбициозним пројектима – све те теме показале су поразну блискост глобалног и локалног. Глобалистика је обећавала да ће проговорити језиком репресиране свакодневице, језиком најпридављенијих и најпригушенијих друштвених група.

Да је до тога дошло, човечанству би се отвориле могућности корекције прогреса, превазилажење његовог специфичног далтонизма, који се очитовао у далековидости и оштровидости за све велико и далеко, и кратковидости и готово слепилу кад је у питању мало и блиско. Али десило се нешто друго.

Победио је глобализам другога рода, знатно непријатељскији према свету живота и нуждама мучаљиве већине, него што су били токови и идеологије класичне модерне. Сва критика техничког, политичког, државно-бирократског и иних отуђења, којим се показао бременит велики свет модерне, била је реинтерпретирана тако, да послужи као алиби неодговорном разврату нових елита. У парници великих и малих светова победио је први, који је као никад дотле раширио своје границе – до глобалних размера. Глобалистика двадесетог и двадесетпрвог века разликује се од глобалистике шездесетих година двадесетог века тиме, што је сва критика економске елите, чија грамзивост ствара еколошке и социјалне кризе и деградацију свакидневице, изврнута у њену апологетику.

Глобализам најновијег обрасца – то је апологетски глобализам, заснован на прехваљивању свега онога, против чега је негодовао демократски глобализам шездесетих година – техничке цивилизације са њеном супротстављеношћу природи, економске средине са њеном супротстављеношћу социјалној, Запада са његовом супротстављеношћу Истоку, Севера са његовом супротстављеношћу Југу. Ако се некадашњи глобализам хранио осећајима самилости са напаћенима и безгласнима, онда се најновији храни расистичким и социјал-дарвинистичким комплексима, презривом мржњом према неприлагођенима.

Глобалисти старога кова захтевали су реорганизацију прогреса, реинтерпретацију његових циљева, корекцију његових механизама – у духу меких економских технологија, које поштеђују природу, меких социјалних технологија које поштеђују социјално незаштићене, меких организационих технологија, које поштеђују опозицију. Глобалисти најновијег позива, напротив, иступају у својству отворених прогонитеља свега крхког, незаштићеног и неадаптираног, што припада кругу малог и локалног. Победа Запада у хладном рату била је протумачена од стране победника као нови реванш Запада над Истоком, цивилизације над природом, економског принципа над социјалним, прилагођених над неприлагођенима. Прерогативи победника били су интерпретирани у отворено експанзионистичком духу, тако да су апсорбовали све раније прикривене помисли незасите грамзивости, немерљиве гордељивости и агресивности, неукротивог властољубља.

Нови светски поредак не само да је избрисао наде и то не само незадовољних и немирних, него је и избио тло испод ногу оних, који су поверовали у своју укљученост у модерну и то у самој ствари и доказали: квалификованих радника у индустрији, инжењерског корпуса, научно-техничке интелигенције – свих оних, који су оличавали национални порив ка бољој будућности. Али је највећу агресију нови глобализам пројавио у односу на оне групе, у којима је овлаплоћена крхкост света живота. Нова економска власт, која је постала тоталитарном, која не трпи издатке и противтеже, изгнала је из предузећа женске, омладинске, професионалне организације, дрско укинула изборене социјалне гарантије, вратила индустријски начин живота на сурове обрасце од пре два века.

Фактичке репресалије праћене су и симболичким. Глобалисти не само да лишавају своје жртве елементарних животних права, него се и труде да их на сваки начин дискредитују. Организатори масивне дезиндустријализације, која је лишила милионе људи права на рад, причају о непоправљивој лењости “ овога ” народа. Ликвидатори социјалне државе, који су лишили жене свих социјалних и професионалних гарантија против права да продају своје тело, бесне против пропадања морала. Културтрегери вестернизације, који су пожурили да дискредитују народну културу и морал, који су под подозрењем да су традиционалистички, дрече о лумпенској психологији нижих народних слојева.

Једном речју, свима прогоњенима и сумњивима да су неадаптирани на светско тржиште пришива се да су отпадници, непријатељи савремене цивилизације. Суочено са тим отпадницима и лумпенима глобално цивилизовано друштво, наравно, има право да се заштити. С једне стране, помоћу специјалних хуманитарних акција, типа оне, коју су американци применили према србима, а са друге – разнородним протекционистичким баријерама, суровим имиграционим законодавством и другим мерама за стварање чисте Средине за изабране. Судећи по многим знацима, глобалисти разматрају идеју о стварању глобалних заштитних корпуса, уз чију ће се помоћ локална компрадорска Средина и глобалистичка Средина метрополе штитити од инфилтрације група очајника светске периферије.

Најпре ће бити да је пропагандни рат с неадаптираном већином светске и националне периферије припрема за физичко насиље и геноцид. Та невиђена социјална поларизација, коју су изазвале реформе глобализма на читавом простору светске периферије која се шири, не може се добро завршити. Раније је таква поларизација изазивала протест интелигенције против бездушне себичне господске мањине. Сада она због нечег све чешће провоцира протесте либералнога естаблишмента баш против упропашћене осиромашене већине.

Још до јуче, осиромашење је иступало као социјални појам, повезан са неправедним условима, који се морају исправљати. Данас сиромаштво иступа као расни појам, који означава непоправљиви менталитет оних, који су осиромашили, и који у ствари ништа боље ни не заслужују. А како се поступа са злочестим непоправљивим људима ниже вредности, већ нам је показало искуство класног и расног терора тоталитарних режима двадесетога века. Судећи по свему на то искуство већ погледују прагматичари новог светског поретка, који су спремни да га одбране свим средствима од навале “неприлагођених” људи “ниже вредности” .

3. Хришћански пројекат рехабилитације

Како избећи наступајућу тоталну катастрофу светског грађанског рата, припремљену нечувеном социјалном поларизацијом? Да су глобалисти хтели да је спрече, не би демонтирали социјалну државу нити би дискредитовали “неприлагођену” народну већину. Према томе, они се припремају за светски грађански рат. Њихов бедем у том рату представља победничка суперсила, која је постала отаџбином свих глобалиста који су раскинули с ранијим отаџбинама.

Створила се задивљујућа једнозначност идејно-политичких позиција, у питањима и унутрашње и спољне политике. Они, који су пуни расистичке мржње према социјално пострадалим слојевима својих сународника и слепи и глуви за њихове патње, непоколебљиво демонстрирају ватрени американизам. Американофилство је постало лакмусовом хартијом социјал-дарвинистичког мишљења: што одређени кругови показују већу непомирљивост према социјално незаштићенима, утолико полажу веће наде у САД као носиоца новог светског поретка. Према томе, америчка моћ се перципира као главна резерва снага социјал-дарвинизма у њиховим грађанским ратовима са осиромашеним народима. У својству одговора могу се разматрати две алтернативе.

Прва, испровоцирана невиђеном дрскошћу глобалиста – како да се народима помогне да победе у томе грађанском рату ?

Друга, која нас изводи изван граница двозначне логике нове класне супротстављености – како превазићи саму тенденцију толике узајамне отуђености какве никад пре није било, између виших и нижих слојева и светског социјалног центра и светске периферије ? И кад смо већ придали такав значај елитама и с њима повезаним механизмима прогреса, - могу ли се тако трансформисати мотивације и менталитет, оних које води “ морал успеха ” , како би поново постали опуномоћеницима својих народа у авангарди прогреса ? Може ле се очекивати да ти изабрани, или који маштају да таквима постану, препуни снобизма или чак расистичког презира према многобројним изгнаницима националне и светске периферије, одједном у себи васкрсну осећај националног идентитета и социјалне солидарности, демократску протестну енергетику?

Сама тешкоћа овде се чак и не састоји у томе, да се поверује у морални преображај глобализованих елита, него у томе, да им се врати вера у прогрес у његовом првобитном демократском квалитету : као светлу будућност за све, а не само за изабране. Пре двеста година, у епоси Просветитељства, прогрес је постао светском религијом, која је обећавала спасење не само једноме изабраноме народу, него свима. Сада се религија прогреса поново из светске преображава у трибалну или расну : она обећава спасење само изабраној мањини првога света.

Главно теоријско и метафизичко питање је: да ли је случајна та деградација религије прогреса или је у њој од самога почетка била нека судбинска мана, која је предодредила њену дегенерацију у нови расизам и социјал-дарвинизам?

Ја лично склон сам овој другој варијанти. Глобалистика шездесетих година открила је еколошку ману прогреса – његову бездушност према природи. Он међутим садржи и другу ману, повезану са бездушношћу према свима, којима се приписује реакционарна позиција и приврженост прошлости. Бољшевици су постали првима, који су продемонстрирали не само класну мржњу према богатима, него и презриву мржњу према слабима и добрима из редова самих експлоатисаних. Они су нашли црте ничеовског надчовека међу експлоатисанима, које су припремали за беспоштедни грађански рат.

Садашњи глобалисти открили су црте надчовека у средини господске мањине, научивши је социјалној бездушности. И једни и други клели су се у верност прогресу и духу савремености. Зар то не показује, да је сами прогрес заражен том мотивацијом надчовека – бездушним титанизмом ?

Ако је тако, истинску алтернативу треба тражити међу онима, који се одликују повишеном осетљивошћу не на зов прогреса, него на молбе тихих несрећника, који себи нису нашли места ни међу левим ни међу десним адептима неумољиве савремености. По специфичним мерилима прогреса, који мења своје критеријуме, али који се тврдоглаво држи супротности напредног и назадног и бездушности према овом другом, савремени маргиналци четвртога света лишени су перспективе. Они немају никаквих обележја по којима уписује своје економски човек либерализма, нити црта, по којима издваја своје политички човек марксизма.

Заједнички именилац и основу тражених црта прогресивистичког прихватања неког као свог, несумњиво представља црта титанизма – гордост освајача и завојевача. Изгледа да је прогрес сублимисао енергетику старога хероизма, који нам је познат од времена паганске античности. Хероји индустријског и економског прогреса одликују се онаквом истом одлучношћу и бездушношћу, каквима су карактерисани крвожедни хероји “ Одисеје ” и “ Илијаде ” . Није случајан њихов антихришћански ентузијазам и презирање морала смирења. Њихова се енергетика више храни мржњом, него љубављу, протестом него трпљењем, жељом за личном афирмацијом, него спремношћу да се помогне онима, који ћутке страдају одмах ту.

Једном речју, у моралу и филозофији више је херојског и титанског, повезаног са самопотврђивањем, него хришћански самилосног и осећајног. И зато какве год да су мале данас наде да ће се појавити нова, постпаганска елита, која је способна да васкрсне мотивације хришћанске жртвености и самилости, оне су ипак веће, него наде да дође до демократске обнове прогреса и његове корекције узимањем у обзир права неадаптираних и незаштићених.

Прометејски титански морал окренут је сили – била то економска сила буржоазије или политичка сила диктатуре пролетаријата. Паганска усхићеност силом и ефикасношћу – ето психолошког језгра прогресивистичког морала. Како год тај морал мењао своје плусеве и минусе на супротну страну, љубав за леве љубављу за десне и обрнуто, он ће једнако и непроменљиво бити окренут против неорганизованих и неефикасних. У том погледу запажа се поразна сличност бољшевичке критике “млитавог хуманизма” хришћанског типа и савременог социјал-дарвинизма, који са сличним бесом згромљава стари морал.

Оба типа титанске критике поразно су јединствена у својој презривој мржњи према Русији. “ Челични људи ” бољшевизма више од свега су је презирали због вишка свега оног, чему нема места у строго организованој, победоносној јавности тоталне државе. Новим “ челичним људима ” социјал-дарвинизма није ништа мање сумњива. Али што се више човек удуби и у једну и у другу критику старе Русије (а она данас прогресивистичком погледу изгледа ништа мање заосталом него пре сто година) то стиче чвршће уверење да је фундамент те критике антихришћански и паганско-титански.

Има неке тајне у томе, што се Русија још до јуче друга светска суперсила, незадрживо стропоштава у четврти свет. Стари рецидиви империјског мишљења, који се углавном појављују у војним круговима, намах и ефикасно бивају угушивани од стране компрадорских елита глобалиста. Анализа показује, да би данас отпор хегемонистичком плановима САД, као и плановима дезиндустријализације и разоружања наше земље могао настати само на бази моћне националистичке реакције. Супротставити се глобализму силом могао би мобилисани национализам, наоружан једном од фундаменталистичких идеја.

Међутим ни националистичке идеологије, ни значајнијег националног покрета постсовјетска Русија није дала. То се објашњава тиме, што је владајућа елита сувише далеко одмакла путем глобализације, а националистичку контра-елиту земља ето није ни дочекала. Корени узрока за ово последње су у великој руској културној традицији, која никада није била уско националистичка. И руска литература и руска политика, свака на свој начин, радила је на васељенским општељудским пројектима – ни на што мање руски тип духовности није могао да пристане.

Национализам данас, представљао би ништа мање одбацивање и гажење велике руске традиције, него што је компрадорски глобализам; он би захтевао стављање у заграде не само читавог петровског историјског наслеђа, него и хришћанског. Зато и није случајно што савремени националистички маргиналци у култури и политици не налазе ништа паметније него да се баве плагирањем западних ултра-десничара и да покушавају да васкрсну митове паганства.

Не значи ли то, да је четврти свет, који данас – будимо сасвим отворени - оличава руска стварност (заједно са већином постсовјетског простора) – просто свет распада.

Ако се мери уобичајеним мерилима достигнућа и успеха – онда сигурно. Већина руског народа тешко да подлеже рехабилитацији по критеријумима економског успеха или државне моћи. На то га не без злурадости подсећају идеолози либералних реформи, који су се до јуче клели како је, кад се реформе остваре, “ Русији гарантован процват ” . Десетине милиона људи су као резултат реформи иницираних реформаторима дезиндустријализације избачени из великог света у мали – свет примитивне натуралне привреде и натуралне размене, и породичног потпомагања (када старци пензионери хране збуњену омладину).

Интересантно је, да су идеолози нових социјалних покрета – адепти критичког глобализма шездесетих година предсказали сличан крах великог индустријског света у планетарним размерама. То што је предсказивано, данас се у Русији збива. Русија као четврти свет – то је земља, која одлази из великог простора модерне у неки још не- структуирани и тајанствени нови простор. Понављам, неке његове карактеристике као што је мала натурална привреда и безновчана размена услуга биле су предсказане од стране нових критичара буржоаског друштва са левице.

Али се данас владајућа пропаганда труди да искорени и најмањи помен те критике, објашњавајући све невиђене неуспехе реформи том тако огромном назадношћу руског народа, какве нити има нити је икад игде било. А уствари крах свих епопеја модерне давно је већ био предвиђан од стране најосетљивијих умова, па и оних на самом Западу. Можда само није био предвиђен парадокс, да ће ликвидаторима индустријске модерне и просвећености стати саме “авангардне елите” . Оне су бесконачно далеке од еколошке и социјалне критике прогреса; оне су напросто одлучиле да приватизују велики простор модерне. Глобализација је постала улица са двосмерним саобраћајем; у оној мери у коликој елите шире простор свога обитавања до планетарних размера, масе бивају истиснуте у нове локусе и резервате. Што више авиона са путницима бизнис-класе прелеће континенте, то је мање путника у вагонима трећег разреда који прелазе границе свога среза – они за то немају пара.

Глобализује се америчка масовна култура у својству владајуће; велика руска култура као и друге културе које не припадају првоме свету, напротив, претварају се у субкултуре одбачених. Али модерна, поставши власништвом само владајуће мањине, губи и своје перспективе и своје морално оправдање. Једно од двога : или маргинализованој већини планете предстоји изгон у резервате по законима модерне, или нова рехабилитација, али већ по другим законима.

Данас имамо противречну ситуацију: сви сиромашни и неприлагођени већ су лишени и реалних перспектива и моралне репутације, али да им обзнани директно припремљену судбину глобална елита још оклева. Не можемо се више скривати од дилеме : или треба да се свикнемо на перспективу у људској историји још невиђеног масовног геноцида читавих континената, или да нађемо путеве и начине нове рехабилитације народне већине избачене из модерне.

Судећи по свему бивша војно-политичка биполарност света биће замењена новом, у којој ће Америци и Русији опет бити дате улоге супротних полова. Они, који већ сматрају нормалним, да природну економску селекцију треба пустити да доврши свој посао, и да многострадална народна већина нема алибија, збијају своје редове око САД – тог пристаништа новога “ економског човека ” . Они, које велика религиозна традиција саосећајности са “ нишчим духом ” обавезује да не верују у природну селекцију и у тријумф силних над слабима, окупљају се у Русији, и око ње ће се окупљати и убудуће. Компрадорску елиту не треба рачунати – њени представници већ одавно се осећају као унутрашњи емигранти у сопственој земљи.

Супротстављање Америци – као носиоцу паганског култа силе и успеха, више се неће као пре одвијати у равни војно-техничког и политичког супарништва. У том својству улога Русије као суперсиле изгледа да припада прошлости. Ново супротстстављање полова економског човека и човека социјалног, морала успеха – и морала солидарности протицаће у духовној, вредносној сфери. Они, које као и пре освоји гордост успеха, заузеће позиције американоцентризма. Али онима, који не могу да се помире с перспективом изумирања сопствене земље и већине планетарне периферије, предстоји да нађу темеље свога морала самилости и солидарности у великим религиозним традицијама, које су много старије од модерне и које ће је наџивети.

Данас се у свету ствара ситуација, која подсећа на ону коју су затекли први хришћани. На једној страни они су видели гордељиви Рим, који се хранио соковима читаве екумене, на другој – море многострадалног човечанства, коме је власт укинула све, укључујући и право на живот. Пагански хуманизам могао им је препоручити само једно : изједначите се са својим господарима у моћи, организованости и просвећености и тада ћете моћи да им се успешно супротставите. Али Христос им је казао друго : не надмећите се у сили и гордости - “ блажени нишчи духом, јер је ваше Царство Божије...Али, тешко вама богатима јер сте већ примили утјеху своју. ” (Лука 6: 20,24 ) .

Питање социјалне и моралне рехабилитације већине, којој је приватизовани прогрес укинуо перспективу, представља главно питање наше епохе. И то питање не може бити позитивно решено на бази прогресивистичке идеологије успеха. О томе сведоче они најдоследнији адепти те идеологије, који су напустили своје наде улагане у сиромашне и отишли да служе богатима. Према томе рехабилитација мора доћи од стране принципијелно друкчије традиције, која нема ничег заједничког с “моралом успеха” .

Многозначна загонетност састоји се у томе, што је човечанство сачувало своје велике монотеистичке традиције, окренуте губитницима и слабима, без обзира на грандиозни секуларни притисак модерне. Због нечега, њему је требало да их запамти! Данас се богати Север може сврстати у области стилизоване религиозности : тамо се ње играју као што се играју и других игара доколичарске културе. Но у регионима четвртога света религиозно обећање нишчим духом испуњава се новим егзистенцијалним садржајем. Без тога обећања и његовог дешифровања на савременом језику, простом и убедљивом, већина неће више васкрснути ни духовно ни социјално.

Према томе, мора се појавити нова пророчка елита, која уопште неће бринути о супарништву са садашњом и заузимању њеног места. Задатак је те елите – формирање новога вредноснога кодекса епохе, алтернативног кодексима прогреса, који је успео да задобије расистичке црте. Ми још не знамо, где ће се подвизати та нова елита, која ће поћи у народ, које ће од садашњих институција моћи да користи, а којих ће се клонити. Али задаци који стоје пред њом већ се оцртавају.

Као прво, то је рехабилитација свих сиромашних и неприлагођених четвртога света. На њих ће бити примењивани не “очински” критеријуми, јер очеви више воле децу која су демонстрирала успешност, него матерински, који су више засновани на јачој емоционалној везаности и већој бризи за крхке и рањиве. Не зна се то: можда је баш њима, осетљивим и рањивим, дато да исправе фаустовски пројекат покоравања природе и историје у духу посттехничких и постекономских приоритета - који ће знати да поштеди и спољни свет природе, и унутрашњи свет људске душе.

Као друго, то је нови тип мотивације. Људска енергија данас показује очигледне знаке убрзаног гашења. То се огледа, с једне стране, у стремљењу да се на технику пренесу решавања свих наших животних проблема, а са друге – у напуштању принципа реалности у корист принципа задовољства доколичарског хедонизма и виртуелног урањања у инфантилне фантазије. Сферу реалности – систем ефикасне праксе – очигледно је монополизовало ново племе бескрупулозних ; због нечег је данас само њима дано да сачувају одлучност и енергетику модерне. Не постају ли баш због тога праксе модерне тако често мрачним праксама.

Да би се мобилисала енергија најбољих, а не најгорих, потребна је квалитативно нова редакција друштвено признатих циљева. Енергетика самоафирмације десоцијализује људе; нови робинзони постмодерне неспособни су не само за праву кооперацију у оквирима грађанског друштва чији чланови међусобно сарађују, него нису способни ни за понашање уз елементарно поштовање законских норми. Алтернативна енергетика алтруизма, сажаљења, саосећајности – ето извора будућности, који нова пророчка елита треба да открије у недрима велике религиозне традиције.

Тридесет – четрдесет година уназад све наде за будућност везиване су с научно-техничком елитом. Вишим метафизичким оправдањем њене делатности било је уверење, да је вештачко боље од природног; зато се рукотворни свет техничке средине издавао за земљу обећану будућности.

Затим је дошао ред на економску елиту. Њеним вишим оправдањем била је беспримерна рационалност тржишта : ослободите механизме тржишта од бирократских стега и све ће се подесити на најбољи могући начин. Економска елита оклеветала је ниже слојеве друштва, указавши прстом на њих као на извор главног економског зла – разорне инфлације. Бајаги, њихов притисак на државу, која наступа под знаком свеприсутног патернализма, обезвређује економске напоре најбољих, прилагођених, и ствара неприлагођене, који не знају да зарађују али хоће да троше. Такав је био главни закључак капиталистичког манифеста “чикашке школе” .

Али данас је, са свом очигледношћу, на видело изашло друго: галопирајућу инфлацију порађа сама предузетничка Средина, преорјентисана са продуктивне на шпекулантску добит. Нову економску авангарду продуктивна економика оптерећује као нешто дубоко архаично; она преферира хазардне игре виртуелне економике. Фиктивни шпекулантски капитал данас на стотине пута премашује капитал, повезан са реалним инвестицијама. Немогуће је порицати, да је управо он данас главни извор разорне инфлације и главна хранљива Средина све сиве економске праксе.

Зашто “чикажани” то не схватају као и ми – питање је које се тиче специфичног морала економског човека и нове интелектуалне елите која га опслужује. Али права елита – није она, која је повезана са препреденим експропријаторским праксама, него она, која свој призив види у заштити човечанства од њих – која је дужна да савременицима отвори очи. Ако елита означава “најбоље”, онда се њени прави представници могу појавити не у епицентру агресивног економикоцентризма и тржишног социјал-дарвинизма, него управо у четвртом свету. Пошто у томе свету нема наде на економски реванш, њему не преостаје ништа друго него да изврши ревизију свих приоротета модерне, који не остављају никаквих шанси заосталој већини.

Ти се приоритети не измишљају у празном простору: иза њих стоји велика писана традиција светских религија. Модерна је извитоперила примарну хијерархију људских улога, поставивши шпекуланте испред брамана и шатрија. Управо та тежња да се преповере нормотворачке функције човеку економског профита, који представља шпекуланте, да се од њега створи елита, која одређује приоритете човечанства, довела је до помрачења савремене цивилизацијске свести, нечувене духовне и моралне деградације. Права елита спаја браманске функције носилаца морала и мудрости са заштитним функцијама шатрија, које не надахњује новац, него племенитост.

Четвртоме свету, напуштеном од поткупљивих “мудраца” и користољубивих “чувара” , неопходна је нова елита – она, која се не продаје. Јер, поред економских мотивација, постојале су и увек ће их и бити, и оне више, које могу да дају надахнућа и одушевљења, каква су човеку економског профита у принципу недоступна. Данас хоће да нас увере у то, да је сва светска духовна традиција представљена великим религијама и из њих израслим великим литературама, грешила у погледу приоритета, и да само ново чикашко учење не греши.

Али оне, који нису раскинули своје везе са великим традицијама, немогуће је преубедити. Они знају, да је по самој својој суштини човек не економск а животиња, него биће вере, и само због тога му је дано да се уздигне изнад животињског нивоа. Права елита – верно чува и гаји то духовно начело, и њој је дано да отвори човечанству оне перспективе, које уз друкчије принципе остају затвореним.

Русија, која је постала епицентром разарајућих работа глобалиста, не може преживети ако не открије те нове перспективе. Нова интернационала четвртога света којој ће она, сви су изгледи, сутра стати на чело, биће оваплоћењем алтернативног глобализма демократичних “нижих” слојева. У својству другога света, који се мерио с првим по критеријумима силе и успеха, Русија је претрпела пораз и пропала. Она може васкрснути само као четврти свет, који одбацује лажне критеријуме и прерогативе првога. А да томе првоме свету да снажно надахнуће и мобилише га – програм је и задатак постекономске елите, која се обраћа народима преко челника глобалног либералног естаблишмента.

Превод с руског

др Драгомир М. Давидовић

Белешка о аутору

АЛЕКСАНДАР СЕРГЕЈЕВИЧ ПАНАРИН (26.12.1940 - 25.09. 2003), један је од најистакнутијих руских филозофа и политиколога савремености. Дуго времена, услед тада владајуће политичке атмосфере, био је лишен могућности да се бави науком у мери својих потенцијалних интелектуалних могућности. Под крај живота био је шеф катедре за политикологију Московског универзитета. Његов таленат научника и писца дошао је до пуног изражаја деведесетих година, када је објавио низ монографија, посвећених како глобалним цивилизацијским процесима, тако и проблемима идејног идентитета Руса. Ево наслова неких од њих: Филозофија политике (1996); Реванш историје, руска стратешка иницијатива у ХХ И веку (1998); Руска интелигенција у светским ратовима и револуцијама ХХ века (1998); Искушења глобализма (2000); Православна цивилизација у глобалном свету (2001); Стратешка нестабилност XXИ . века (2002).

Имајући истински нерв за пулс историје, у својим смелим историозофским анализама и прогнозама А.С. Панарин био је истински наследник и настављач традиција руске филозофије краја XИX – прве половине ХХ века, наследивши дух њеног односа према историји, који је тражио праве покретаче историјских збивања у духовно-религиозној сфери. Његово окретање основама православне цивилизације, у његовим последњим радовима, није била романтичарска реакција неофита. Он је поимао Православље као религију стваралаштва, видео његово планетарно назначење у поновном откривању јединства човечанства, које је први пут исказано заједно са првобитним хришћанством а било изгубљену у току секуларизације.

Истакао је тезу да у друштвеним наукама долази до промене слике света, која је аналогна прелазу од класичне на квантну физику. Уместо слике линеарног тока условљеног потчињености неизбежним законима историје, у друштвеној филозофији почиње да се усваја принцип неодређености, нелинеарности, стохастичности, што све заједно чини основу за ризик и слободу. Политику Панарин дефинише као специфичан тип ризичне делатности којом људи наново решавају своју судбину и мењају свој положај у друштву. У филозофији историје и филозофији културе он је подвлачио значај фактора повезаних са међуделовањима цивилизација, са дијалогом култура. Истицао је погубан утицај филозофије заступника монополарног света. Полемишући са претставницима схватања о "крају историје", Панарин је подвлачио да "вулкан историје" наставља да "дише".

У време тоталитарног режима у СССР, у одређеним моментима био му је угрожен и сам живот. Упркос томе, он је извршио дубоку и објективну анализу тога периода историје руског народа, уочио и прецизно описао и изанализирао разлике Лењинове и Стаљинове власти. За разлику од уобичајеног стереотипа западноевропске провенијенције, у коме се Лењин велича а Стаљин само етикетира као чудовиште, дошао је до друкчијих, скоро супротних закључака и чињенично и филозофски их засновао. То није било нимало лако, понајвише зато што модерни либерални естаблишмент било какав покушај те врсте и његове протагонисте одмах сврстава у «остатке мрачне прошлости» са свим последицама које из тога проистичу, а које су и у нових и у старих комесара исте.

У нас је нагло почео да расте интерес за класичну руску религиозну филозофију. Међутим, да парафразирам самога Панарина, ако се религиозно обећање «нишчима духом» не разјасни савременим једноставним и убедљивим језиком, «нишчи духом» који су током глобализације не само у сваком погледу поражени него и обрукани од стране богатих и незајажљивих победника, неће више васкрснути ни морално ни материјално, него ће у најбољем случају бити, ако не сасвим уништени, онда сигурно затворени у нове резервате. Савремена српска историја у многим својим аспектима реалистично илуструје Панаринове тезе.

Због свега реченог мислим да би за српског читаоца што шире упознавање са Панариновом мишљу било од непроцењивог значаја.

Др Драгомир М Давидовић








Сигурносни код
Освежи

Коментара:

By Nebojsa Tomic