А. С. Панарин (1940-2003) - интервју

•  Александре Сергејевичу, у руском политичком спектру, празна је ниша хришћанског социјализма. Виктор Аксјучиц пробао је да начини аналог западних ХДС (1). Али, до данас, нико није предузео покушај да оформи политички покрет који прокламује за свој циљ сједињење два главна пута који су обележили историју Русије – пут православног царства и пут социјалистичке наддржаве. Зашто?

•  Социјализам нам је допао у наследство од бољшевизма као изразито световног, чак радикално световног учења, агресивног, са, за њега карактеристичном, идеологијом борбе, савлађивања и покоравања природе и историје. Као резултат, у нашој земљи је никао посебан идентитет социјализма са упадљиво израженим тираноборачким и богоборачким усмерењем. Али, у социјализму постоји и то што га зближава са хришћанским учењем: идеја саосећања са нишчим духом – са слабима, пониженима и угњетенима. У Русији је постојала традиција која је била способна да пружи хришћанску интерпретацију социјализма. Довољно је сетити се зборника који је изашао 1902. године, «Проблеми идеализма» и таквих имена као што су Сергеј Булгаков, Петар Струве, и још неких других. Али, ту су традицију насилно пресекли бољшевици.

•  Може ли данас да се роди партија хришћанског социјализма?

•  То је питање о томе, може ли се данас у Русији, појавити реална опозициона партија, осим комунистичке. Бојим се, да не може. Ствар је у томе, што је социјализам са његовом бољшевичком верзијом, у Русији, сменио либерализам, који је себе идентификовао са социјал-дарвинизмом, са теоријом тзв. тржишног одабира. Идеолошку нишу , коју је ослободио социјализам са његовом бољшевичком верзијом, заузела је струја, која је по духу, још више непријатељска према хришћанству.

•  Али, зар је немогуће наћи и заузети другу? Демократско друштво претпоставља постојање многих ниша.

•  Тешко. Ствар је у томе, да је као резултат рата свих против свију, који су отпочели наши либерали, у Русији никла тако депримирајућа социјална поларизација, какву историја није познавала. Имајте у виду, да су данас сви разговори о средњој класи као социјалној бази тржишног либерализма заборављени. У реалности имамо мањину супербогатих на једном полу, и претежну већину, која је пала иза граница цивилизованог постојања, на другом полу. Мањина схвата, шта мрзи друга страна, и да је ради очувања власти над већином нужна диктатура. Ипак, она се не одлучује да отворено прогласи диктатуру; па Совјетски Савез је био растурен управо у име тријумфа принципа демократије, плурализма и вишестраначја. Зато она ради довољно лукаву ствар: преко својих штићеника формира псеудоопозиционе партије и покрете.

•  Наша владајућа елита је показала да није у стању да манифестује руску идеју. Са ваше тачке посматрања, у чему се она сатоји?

•  Ниједна држава не може живети и бити стабилна без идеологије: држава – то је колективно ми, које поседује, мање или више, чврст идентитет. Није потребно мислити да је колективни идентитет нека прастара датост. На пример, радници су, захваљујући марксистичкој идеологији, осећали себе као социјалну заједницу - класу, поверовали су у своју мисију, сазнали јединство интереса и историјске судбине. До средине 19. века, они су се у најбољем случају идентификовали према професионалном обележју: као металурзи, рудари, ткачи...То јест, колективни идентитет је у значајном степену уметан. И држава, да би поседовала чврст идентитет, има потребу за идеологијом. Американци, на пример, живе са врло моћном идеолошком свешћу, они знају своје колективно «ми». При томе, другима намећу деидеологизацију, тврдећи, како је идеологија превазиђена, како нема друштва као јединствене целине, већ само постоји сума индивидуа. Они себе конструишу као некакву блинидирану песницу, око које желе да имају трошне псеудонационалне творевине које не поседују колективни идентитет. Али, ако је свакој држави потребна идеологија, Русији је потребна још трипут толико. Руси су особена нација, код нас је статус националне идеје виши него код других земаља. Сетите се, Маркс је сматрао, да је тржиште основа постојања, и чак формирања нације. Ја не верујем сасвим том економикоцентризму, али, може бити, да је он у одређеној мери у праву, у погледу западног друштва. Што се тиче Руса, ми нисмо никада себе идентификовали као нацију кроз јединствено тржиште, већ увек – по идеологији, по руској идеји. Обратите пажњу, Кина је данас десетак пута моћнија од Русије – физички, економски, чак и технолошки. Ипак, Американци се мање боје Кине. Индија – моћна земља, међутим, она не изазива у САД посебну узнемиреност. А ево, они се боје Русије, и знате ли зашто? Русија има једну загонетну особину: уједињује слабе против моћних. Руска мисија у свету је – понизити моћног због његове дрскости. Русија је увек била снажна када је ступала у савез са слабима против силних. Унутар државе, велики је био онај владар који је стајао иза обичних људи против бојарства. На међународној арени, Русија је била светска држава када је ступала у савез са угњетеним народима против завојевача и колонизатора. Данас је наша владајућа елита одлучила да пригрли богате против сиромашних, да буде са моћнима против слабих. То је најстварнија издаја руске идеје. При томе, елита је погрешила: богати никада неће прихватити Русију, никада је неће признати за своју. Тражећи савез са моћницима овог света, Русија осуђује себе на трагичну усамљеност – сиротиња ће се увредити због њене издаје и такође ће је одбацити. Ми смо практично, већ остали без савезника на постсовјетском простору, и у Трећем свету. Али, наши опоненти са бригом размишљају, да је политика подилажења кнежевима овог доба – некакво површно штимовање, које оштри ветар историје може просто одувати, и Русију опет вратити њеној исконској мисији солидарности са слабима против силних. Зато ови последњи не могу мирно да спавају, док постоји Русија, руска држава. Главни опонент моћницима овог света – јесу Русија и руска идеја. Ето, због чега је њихов циљ, прво, да нас лише руске идеје, и друго, да оборе нашу државност.

•  Али, ако је руска судбина – заштита сиромашних пред лицем богатих, наша држава ће неминовно ући у конфликт са моћницима овог света, пре свега са САД. Зар је данас она способна за такво супротстављање?

•  Данас сви чекају Русију. Њено је место упражњено, и нико други га не може заузети. Русија треба да се сети, да је она заштитник слабих и угњетених, па ће сутра њен савезник бити две трећине човечанства: сав арапски свет, Индија, Латинска Америка, Африка – као што је било још сасвим недавно. Па државе Трећег света су постале савезници СССР-а, не због споразума са Јалте, који му је дао контролу над Источном Европом. Азија, Африка и Латинска Америка су подржавали Совјетски Савез као државу која је солидарна са угњетеним народима. Без помоћи СССР-а, они се не би ослободили од колонијалне зависности. Није случајно, да данас тече процес реколонизације: ишчезао је СССР као наддржава, као заштитник слабих. Либерални талас је породио глобализацију, која је омогућила класи поседника да се измакну од обавеза пред друштвом, од социјалне и националне контроле. Сиромашни су се сагласили да трпе богате, јер су се последњи сагласили да плаћају порезе и издржавају социјалну државу. У томе је била суштина националног консензуса, на којем се око пола века одржавала стабилност западног друштва. Али, сада су богати изашли из система консензуса. Глобализацији својствено слободно кретање капитала, дозвољава старим и новим власницима да износе средства ван граница, и да не деле своје приходе са друштвом. И ако је СССР као наддржава оличавао завршну фазу левог циклуса, онда је задатак САД као наддржаве – да поведе светски грађански рат богатих против сиромашних. Компрадорске елите, које већ нису повезане са својим народима, издају њихове интересе. Последња илустрација – издаја ирачког отпора од стране подмитљиве националне елите. Представници компрадорске врхушке више воле да се идентификују као грађани света, чија је последња отаџбина САД.

•  При томе, грађани света сво време говоре о грађанском друштву...

•  Антитезу – грађанско друштво или држава – ваља схватити, не другачије, него у светлу рата богатих против сиромашних, реванша моћних у борби са слабима. Богати не могу да трпе државу, схватајући, да само она може ограничити њихов необуздани егоизам. Отуда парола: доле етатизам, нека живи друштво слободних грађана – грађанско друштво, али, не раније друштво солидарности и узајамног помагања у духу старог либерализма, већ то, у којем се слободно надмећу моћни и слаби, богати и сиромашни. Јасно је, да моћни потискују слабе. У оквирима савременог грађанског друштва нема никакве социјалне снаге која је способна да противречи богатима, да их позове на социјалну и националну одговорност. Па држава је прибежиште бедних, и ја сам убеђен: она ће бити обновљена са циљем заштите оних које грађанско друштво тежи да одбаци иза граница цивилизованог света. Сматрам, да она неће бити обновљена у уском смислу националне заједнице. Ускоро, ваља очекивати формирање интернационалних – транснационалних или, може бити, регионалних, на пример, евроазијских државних институција ради социјалне заштите слабих. Ја верујем у светску интернационалу сиромашних.

•  Али, сада нам не говоре да ћемо бити одбачени иза руба цивилизације. Напротив, нас убеђују: ступите у W ТО – и постаћете део цивилизованог света...

•  Ступање у W ТО – то је, уопштено говорећи, позив за Индијанце. Он има један смисао: стрпати већину грађана наше земље у гето, одвојити их од цивилизације, чинећи је привилегијом мањине. Русија мора да уђе у WТО и утврди светске цене за енергенте. При бедном нивоу наших плата, то ће означити одумирање становништва, које неће бити у могућности да загрева своје станове, да троши неопходни минимум производа за исхрану. Ступање у WТО ће довести до даље деиндустријализације постсовјетског економског простора и означиће следеће: ви нећете имати права на сопствене националне ресурсе. Изволите бити снабдевачи сировинама. А ми ћемо их прерађивати. На Западу се појавио термин: обесценивање становништва у поређењу са заузетом територијом. Нама говоре: територија коју имате је богата. Где да сместимо ваше становништво, да оно не претендује на ресурсе ваше територије.

•  Послати у рат...

•  Да, америчка стратешка замисао се садржи у томе да се Русија посвађа са муслиманским светом. То је врло опасна провокација: завадити Русију са свим муслиманским светом, направити вакум око Русије, на постсовјетском простору, а затим је поцепати. У стварности, велика Русија се градила на дијалогу са муслиманима, на словенско-туркијској (2) синтези.

•  Али, зар у свету није у току рат цивилизација?

•  Не, сада у свету тече грађански рат, који су отпочели богати против слабих, он тече мимо граница и цивилизацијског идентитета. Идеја рата цивилизација припада Хантингтону, човеку специјалних служби САД. Конфликт цивилизација – то је провокација ЦИА -е са циљем да се униште велике државе. Пре свега, она је усмерена против Русије, да би се разбио словенско-туркијски савез, а потом, и против Индије и Кине. Теорија ратова цивилизација је згодна и за то да се сакрије изворни карактер светског грађанског рата, који су иницирали богати: Американци, тобоже, ратују против муслимана и нехришћанских народа, штитећи опште хришћанске вредности.

•  Како ће се завршити светски грађански рат?

•  Нови светски поредак са Америком на челу, то је, мање више, отворен режим мањине, који не оставља сиромашнима, чак ни минимална животна права. Ако партија мањине победи, онда ће већина просто ишчезнути са лица земље, јер ресурса планете, како тврде богати, у најбољем случају, има довољно за просперитет петине целог човечанства. Јасно је, да је за остваривање својих планова, партији мањине потребна, не демократија, већ светска диктатура. Зато, када сиромашни протествују, они, с једне стране, штите изворну демократију, а с друге, штите планету од новог геноцида. На срећу по њих, богати се понашају доста неумно. Сетимо се, до октобарских догађаја 1993. године, у Русији су још многи веровали у либералну идеју. Али, данас је либерализам за већину – погрдна реч. Исто тако је са идејом америчког века: Американци су тако лоше организовали своју планетарну моћ, тако су се дрско понели, да је данас та идеја већ убијена. Нас данас стално уверавају, да ће 21. век бити амерички. Али, ја сам убеђен – он ће бити антиамерички: антиамериканизам постаје идеологија маса у целом свету. После америчког бомбардовања Југославије и Ирака, њихову демократију су почели да називају «бомбашком», и од те љаге неће се ослободити ни Сједињене Државе, ни буржоаска демократија уопште. То значи, да идеологија американоцентризма више нема духовне власти. А то је почетак краја. И што више компрадорске елите буду хвалиле Америку, тим ће више мржње и презира заслужити та држава, као оваплоћење реванша богатих против сиромашних. И што се више либерали буду понашали као сила која се привикла на некажњивост, тим ће више у срцима стотина и стотина милиона људи дозревати протест. То значи, да ће се, на крају крајева, свету указати потреба за руском идејом која оличава солидарност са слабима, сиромашнима и угњетенима. Зато ја мислим, да ће 21. век, још постати и руски век.

•  Ви говорите о грађанском рату. Али, да би се супротставили, сиромашнима су потребни новци, које они немају...

•  Предлажем да се замислимо над следећом аналогијом. Ви знате да су црвени комесари уништавали националну Русију. За реч «патриотизам» су стрељали. Свако спомињање отаџбине се сматрало белогардејштином, јер пролетери немају домовине. Тако се то продужавало сво време, док су комесари веровали у светску револуцију, у револуцију у Европи. Али, револуција се није десила. А када је у Немачкој, на власт дошао Хитлер, у ваздуху је замирисао барут. И тада су најоштроумнији црвени комесари схватили једну просту ствар: Русија је једна врло лоша земља, али друге отаџбине они немају, и ако ту земљу победи Хитлер, њихово место ће бити само на вешалима и нигде више. Они, који су то схватили, постали су патриоти, а оне, који то нису разумели, Стаљин је једноставно ставио уз зид. Ево у чему је аналогија. Данас наша класа поседника сматра, да је главни опонент њиховог богатства – руска осиромашена већина. Међутим, Америка је замислила да приграби у своје руке сва богатства света, па и богатства наше земље. Предају власништва у Русији, у руке олигархијске мањине, она сматра као прелазну етапу. Сутра ће већ доћи ред на САД да преузму власништво које је присвојила наша мањина, објавивши да је оно незаконито, са криминалним уделом и томе слично. Наши богаташи, може бити, то засад нису наслутили, али, пре или касније, они ће разумети, да на њихов иметак, на резултате приватизације, неће посезати убоги сународници, већ наддржава која ће говорити: «Ваше власништво је сувише добро за вас». Сви разговори о руској мафији на Западу, о неспособности Русије да управља својом територијом, о томе, да ће овде бити простор хаоса, нови Балкан, воде се управо зато да се Америка припреми за протекторат над Русијом, да управља њеним богатствима. И ето, када наши нови поседници осете ту опасност, они ће такође, као црвени комесари тридесетих година, схватити да је руска држава њихово једино историјско прибежиште. И тада ће они дати и нешто новца за препород Русије. А са онима, који не буду тако радили, нова ће власт, може бити, поступати исто тако, како је Стаљин радио са комесарима, који никако нису хтели да схвате да је време да се пређе ца пролетерског интернационализма на патриотизам.

Владимир Смик

превод: Небојша Вуковић

Фусноте:

1. Вероватно се мисли на хришћанске демократе (напомена преводиоца).

2. Израз славјано-туркскиј сојуз смо превели као словенско-туркијски савез, а не словенско-турски, јер А.С. Панарин није мислио на етничке Турке, нити на Турску, већ на све сродне, туркофонске муслиманске народе, па отуда, помало необичан термин туркијски (напомена преводиоца).

 




Сигурносни код
Освежи

Коментара:

By Nebojsa Tomic