Милош Црњански (1893  — 1977 ) српски књижевник и један од најзначајнијих стваралаца српске литературе XX века. После Другог светског рата дуго живео у емиграцији. Велики песник, приповедач, романсијер и публициста.

 



Опасност за наш народ, међутим, много је у нашим духовним проблемима. При њиховом решавању он може изгубити свој херојски лик, своје оштре црте и морал прекаљеног и вековног издржљивца, национални морал који је имала његова и најсиромашнија и најбеднија брђанска кућа.

Тај народ постоји неумитно, али не сме постојати даље мишљење да га треба оставити току ствари и току времена. Треба волети народ али више од њега треба волети светлу идеју о њему.


Проблеми садашњице, то је већ толико пута поновљено, економски су и социјални, али се они не дају решити без политичког идеализма. Нема сумње – треба престати и увом мрдати на дискусије државноправних и националних хемороидичара, али без једног новог заноса националног, као што беху наши предратни, нама среће нема.


Највећа опасност за нас није у политичким тешкоћама, она је у нашој културној заосталости. Судар између наших патријархалних крајева и западњачке „културе“, прелаз из херојског и хајдучког атавизма у крик западних, великоварошких „културних“ тековина, ту је проблем. Ту ће бити извор трагедија, дегенерације, карикатура сељака – и кретена.


Оно што хоћемо да кажемо то је: да је у нас култура судбоносно питање и да се нама чини да ће наше културне тешкоће бити још веће од наших политичких потешкоћа. Зато је на том пољу потребно и највише рада, а факт је да се културним питањима у нас обраћа најмања пажња.


Кад се у нас говори о потреби једног новог националистичког елана, извесна апатија неоспорна је, на све стране. Тој апатији, и то је најлепше, наши национални кругови, друштва па и поједине „националисте“ страховито се ишчуђавају.

Виде да њихова идеологија није више довољно у моди и место да погледају, без илузија, у огледало, растуже се и јадикују како то заиста нису очекивали.

Међутим, према свему што се збило, то је било за очекивати.

Сваки ће мислим признати да су наша национална одушевљења као кола уз брдо, и као кола низ брдо, дизала се до громопуцателних тирада и да су после тога, као алкохолици, падали у провалије очајања.


Јер просечни наш националист никако да се ослободи разузданог оптимизма, а с друге стране извесног снебивања, и да погледа право у очи народног сфинкса из оних интервала када смо били беднији од свих других и када је само једна форсираност националистичког елана помогла.


Националистичкој акцији, ако до ње у нас дође, потребни су пре свега нови људи, са њима ће доћи и нове идеје. Проблеми такве акције обухватају, пре свега, питања, крупна, али ни онај ко види „реални“ начин политичког и националног рада не треба да се националчизма туђи. Без њега, на територији нашег друштвеног живота, у психолошким и етичким подацима о нашим масама изласка ни успеха нема.


По моме мишљењу ове нијансе антинационалистичког гледања на ствари и питања код нас завршиће крахом и од њих ће остати само дим и пара из мозгова наше такозване интелигенције која воли туђинско и која се већ тако давно размеће својим левичарским паролама.




Сигурносни код
Освежи

Коментара:

By Nebojsa Tomic