„Страствени љубитељ чтенија“, Глигорије Возаровић, донео је Србији оно што јој је било најпотребније да ојача и изгради национални идентитет – књиге.

За Глигорија Возаревића, „чича Глишу“, везане су бројне приче. Једна  од најпознатијих је да је посредно кумовао имену једног насеља у Београду. Наиме, Намесништво је 1840. године донело одредбу по којој све школе и просветне установе у Србији почињу да славе Светог Саву као школску славу. Одлуци су претходиле расправе интелектуалаца у књижари Глигорија Возаровића, током којих је чика Глиша стално истицао да би било добро да се Свети Сава прогласи за заштитника српских школа и науке. У његовој књижари су се тада окупљали Сима Милутиновић Сарајлија, Димитрије Тирол, Прота Матеја Ненадовић, Јанко Шафарик, Димитрије Давидовић, Јоаким Вујић и други значајни ителектуалци тога времена.

Као свој допринос сећању на Сватог Саву, Глигорије је желео да пронађе место на коме су спаљене његове мошти 1594. године. После разговора са старим Београђанима, од општине је купио њиву на Врачару и на њу поставио дрвени крст, сматрајући да је то место где је просут пепео светитеља.

 

Истрошен временом, овај дрвени крст се срушио и на његовом месту је постављен нови, од стране Друштва Светог Саве. Тај крст је био обојен у црвено. По њему је насеље у близини крста добило име – Црвени крст. „Возаров крст“ и данас стоји на истом месту, последњи пут обновљен 1933. године.

Поред потраге за местом спаљивања моштију Светог Саве, Глигорије је многе ствари у Србији урадио први. Био је први Србин у ослобођеној Србији који се бавио књиговезачким послом. У Београд је дошао 1827. године. Своју прву радњу је отворио поред данашње кафане „?“ у улици Краља Петра.

Над вратима радње је висила књига, што је збуњивало преостале Турке у вароши, који су мислили да је унутра берберница или радња за поправку сатова. Још чудније им је било то што је излог радње био застакљен, пошто је стакло тада било луксуз,  а „само кафеџије и бербери су радили у затвореном“.

Глигорије је почео као књиговезац, али је временом своје пословање проширио. Почео да продаје књиге и постао књижар. Књиге су у тадашњој Србији биле реткост. Хатишерифом  из 1830. године Србији је омогућено да после три века поново оснује своју штампарију.  Возаровић је почео да ради у „Књажеско-србској књигопечатњи“, где је повезивао и коричио књиге. Године 1832. објавио је своју прву књигу и од тог тренутка он постаје и први самостални издавач у Србији. Исте године је у својој радњи освновао и прву јавну библиотеку.

 

Издао је сабрана дела Доситеја Обрадовића и тако постао први издавач у Србији који је самостално објавио нечија сабрана дела. Показао се и као вешт трговац. Први је издавао каталоге књиге и организовао дистрибуцију и продају књига широм Србије.

Био је без премца у графичко-ликовном украшавању књига, па је и сам кнез Милош наручио да му се повеже Јеванђеље. Велики број књига је поклањао школама широм Србије и свуда где су постојале српске заједнице ван матице.

Глигорије је умро 1848. године и сахрањен је на старом ташмајаданском гробљу. Након измештања гробља, његово гробно место је заметено, тако да се данас не зна где чича Глиша почива.

Остваривши сан из детињства – да књигом и културом „обштему Србинству послужи“, Глигориј Возаровић нам је оставио велико културно благо и поруку да се за свој народ и државу вреди и може борити на многе начибне.

Велики културни радник, остаће упамћен као „прва ласта која је Србији донела пролеће књига“.

Преузето са сајта Српског академског круга




Сигурносни код
Освежи

Коментара:

By Nebojsa Tomic