ВЕЛИКИ ИНКВИЗИТОР

поема Ивана Карамазова

...Радња ce код мене збива y Шпанији, y Севиљи, y најстрашније време инквизиције, када су, y славу Божју, y земљи сваки дан гореле ломаче и кад су

На величанственим ломачама спаљивали  опасне  јеретике.

Силази на „вреле улице" јужне вароши, y којој је таман синоћ на величанственој ломачи, y присуству краља, двора, витезова, кардинала и дивних дворских дама, пред многобројним становништвом целе Севиље, — кардинал[1], велики инквизитор, одједном спалио малтене читаву стотину јеретика ad maiorem gloriam Dei[2].

..To je један скоро деведесетогодишњи старац, висок и прав, усахла лица, упалих очију, али из којих још сија жар, као огњена искрица. О, није сад y великолепним кардиналским хаљинама својим y којима je блистао јуче пред народом, када су спаљивали непријатеље римске вере, — не, y овај мах он je само y својој старој, грубој монашкој ризи. За њим, на извесном растојању, следују мрачни помоћници и слуге његове, и „света" стража.

...Он застаје пред гомилом народа и посматра из даљине. Све je видео, видео je како су спустили ковчег крај ногу његових, видео je како je васкрсла девојчица; и лице ce његово намргодило и натуштило. Набира седе густе обрве своје, a поглед му сева злоелутним огњем. Пружа прст, заповеда стражарима да га ухвате.

...Стража доводи заробљеника y тесну и мрачну тамницу на сводове, y стародревној згради Светога судилишта, и затвара га y њу. Пролази дан, настаје тамна, врела севиљска ноћ без дашка. Ваздух „на ловор и на лимун мирише". Усред дубоког мрака наједном ce отварају гвоздена тамничка врата, и сам старац, велики инквизитор, са свећњаком y руци, улази y тамницу. Он je сам, врата ce за њим одмах затварају. Застаје на улазу, и дуго ce, читав минут или два, загледа y лице његово. Најзад тихо приђе, метну свећњак на сто и рече му:

— „Јеси ли то ти? Јеси ли ти? — Али, не добивши одговора, брзо додаје: — „Не одговарај, ћути ! A и шта би ти могао казати? Исувише добро знам шта ћеш ти казати. A ти немаш ни права да што додајеш што си већ казао пре. Што си сад долазио да нам сметаш? Јер ти си дошао да нам сметаш, то и сам знаш.

— „Страшни и мудри дух, дух самоуништења и непостојања, — наставља старац, — велики дух говорио je c тобом y пустињи, a нама je саопштено y књигама као да je он тебе „кушао". Je ли тако било? И je ли ce могло казати шта било истинитије од онога што ти je он објавио y три питања, и што си ти одбацио, a што je y књигама названо „искушењима?" A међутим, ако ce икада на земљи десило право, громовито чудо, онда je то било тога дана, на дан та три искушења. Баш y појави тих трију питања ce и састојало чудо.

„Кад би могућно било помислити, само за пробу и као пример, да су та три питања страшнога духа без трага изгубљена y књигама, и да их треба наново васпоставити, наново измислити и сачинити, да ce опет унесу y свете књиге, па због тога скупити све мудраце земаљске — управљаче, првосвештенике, научнике, филозофе, песнике, и дати им задатак: смислите, створите три питања, али таква која не само да би одговарала величини догађаја, него би осим тога, y три речи,   само y три реченице људске, изражавала сву будућу историју света и човечанства — мислиш ли ти да би сва премудрост земаљска, кад би ce на једно место скупила, могла измислити ма шта слично по сили и дубини оним трима питањима, која ти je тада стварно поставио јаки и мудри дух y пустињи.

„Већ само по тим питањима, по самој чудноватости њихове појаве, могао си разумети да имаш посла не са свакидашњим људским умом, него са вековечитим и апсолутним. Јер y та три питања као да je скупљена y једну целину и претсказана сва потоња историја човечанства; y њима као да су јављена три обличја y којима ће ce саставити све неразрешиве историске противречности људске природе на целој земљи. Тада ce још није могло тако видети, јер je будућност била непозната, али сад, кад je прошло петнаест векова, ми видимо да je y та три питања све y толикој мери погођено и претсказано, и тако ce показало као истинито да ce питањима ништа више не може додати нити што од њих одузети...

„Одлучи дакле сам кo je имао право: ти или онај, који те je тада питао? Сети ce првога питања[3]. И ако не буквално,  али смисао je тог питања овај: ,,Ти хоћеш да идеш y свет, и идеш голих шака с некаквим заветом слободе, који људи, y својој простоти и y својој урођеној тупости, не могу схватити, и којега ce они боје и страше — јер ништа и никада није било за човека и човечанско друштво несносније од слободе! A видиш ли ово камење y овој голој и врелој пустињи? Претвори га y хлебове, и за тобом ће потрчати човечанство као стадо, благодарно и послушно, премда вечно y страху да ћеш повући руку своју од њих и да ће им нестати твојих хлебова.

„Али ти не хтеде лишити човека слободе и одбио си предлог, јер каква би то била слобода, — закључио си ти, — кад би послушност била купљена хлебовима? Ти си одговорио да човек не живи само од хлеба. Али знаш ли ти да ће ce баш y име тог истог хлеба земаљског и дићи на тебе дух земаљски, и судариће ce c тобом, и победиће те, и сви ће поћи за њим, кличући: „Ko je сличан овоме зверу, он нам даде огањ с небеса!"

„Знаш ли ти, проћи ће векови, и човечанство ће прогласити устима своје премудрости и науке да не постоји злочин, дакле, да не постоји ни грех, него само — гладни. „Нахрани, па тада можеш захтевати од њих врлину!" — ето шта ће бити написано на застави коју ће подићи против тебе, и којом ће разрушити храм твој. На месту храма твога подићи ће ce нова зграда, подићи ће ce наново страшна Вавилонска кула; и премда ce ни она неће довршити, као ни некадашња, али ти би ипак могао избећи ту нову кулу, и за хиљаду година смањити патње људске; — јер они ће и тако доћи к нама, пошто ce најпре хиљаду година напате и намуче са својом кулом! Они ће нас тада опет пронаћи под земљом, y катакомбама, где ce скривамо (јер ћемо наново бити гоњени и мучени), наћи ће нас и завапиће: „Нахраните нас, јер они што нам обећаше огањ с неба не дадоше нам га". И тада ћемо ми дозидати њихову кулу, јер ће je дозидати онај ко њих нахрани, a нахранићемо их само ми y твоје име, a слагаћемо им да je y твоје име.

„О, никада, никада, они неће себе без нас нахранити! Никаква им наука неће дати хлеба, догод буду остајали слободни; него ће ce свршити тиме што ће донети своју слободу пред наше ноге, па ће нам казати: „Нахраните нас, па макар нас и заробили!" Разумеће најзад и сами да ce не да ни замислити да слободе и хлеба буде довољно за све y исто време, јер никада они неће бити кадри правично међу собом поделити оно што имају! A увериће ce и о том да не могу никад ни слободни бити, зато што су слаби, порочни, ништавни и бунтовници.

Ти си им обећао хлеб небески, али, понављам опет, може ли ce небески хлеб, y очима слабог, вечно порочног и вечно неблагодарног људског племена, упоредити са земаљским хлебом? И ако за тобом, y име хлеба небеског, и пођу хиљаде и десетине хиљада, шта ће бити с милионима и с десетинама хиљада милиона бића, која неће бити кадра да презру и одбаце земаљски хлеб за љубав небеског? Или су ваљда теби миле само оне десетине хиљада великих и силних, a остали, као песак морски многобројни милиони слабих, али љубећих тебе — треба само да послуже као материјал за оне велике и јаке? Не, нама су мили и слаби. Они су порочни и бунтовници, али, на крају крајева, они ће баш и постати послушни.

„Они ће ce чудити нама и сматраће нас за богове зато што смо им ce ставили на чело, и што смо пристали да издржимо слободу од које су ce они уплашили, па да над њима господаримо, — тако ће им напослетку бити страшно што су слободни! A ми ћемо им рећи да смо послушни теби, и да господаримо y твоје име. Ми ћемо их обманути опет, јер тебе више нећемо пустити код нас. У тој ће ce обмани и састојати наша патња, јер ћемо морати лагати.

„Ето шта je значило оно прво питање y пустињи, и ето шта си ти одбацио y име слободе коју си ставио изнад свега. A међутим, y том питању ce садржавала велика тајна онога света. Да си пристао и примио „хлебове", ти би тиме одговорио свеопштем и вековечитом душевном терету и муци човековој — како сваког појединог бића, тако и васцелог човечанства скупа: „Коме да ce поклони?" Јер нема непрекидније и мучније бриге за човека него кад остане слободан да што пре пронађе онога коме ће ce поклонити.

„Али човек тражи да ce поклони оном што je већ неоспорно, и то y толикој мери неоспорно да сви људи наједном признају да ce томе сви могу клањати. Јер брига тих бедних створова не састоји ce само y томе да ce пронађе оно пред чим ћу ce ја или неко други поклонити. него да ce нађе нешто такво да сви поверују y то и да ce поклоне, неизоставно   сви   заједно.

„Ето та потреба зaједничког клањања јесте најглавније мучење сваког појединог човека, као и целога човечанства, од почетка памтивека. Да би ce сви клањали баш једном и истом, људи су уништавали један другог мачем. Они су стварали богове и довикивали један другом: „Оставите ваше богове па дођите да се поклоните нашима, иначе смрт и вама и боговима вашим!" И тако ће то бити до скончања света, чак и онда кад нестане богова са света: свеједно, људи ће пасти на колена макар и пред идолима.

„Ти си знао, ти ниси могао не знати ту основну тајну природе људске, али ти си одбацио једину апсолутну заставу која ти ce нудила да њоме доведеш све људе дотле да ти ce поклоне без поговора: — заставу хлеба земаљског; a одбацио си je y име слободе и хлеба небеског. И погледај шта си даље учинио. И све опет y име слободе! Кажем ти да човек нема мучније бриге него да нађе онога коме би што пре могао предати тај дар слободе, с којим ce то несрећно лице рађа. Али слободом људском завлада само онај ко умири њихову савест. Са хлебом ти ce давала неоспорна застава: даш хлеб, a човек ти ce поклони, јер нема ничега неоспорнијег од хлеба. Али ако y исти мах ма ко завлада његовом савешћу помимо тебе, — о, тада ће он бацити чак и хлеб твој, и поћи ће за оним ко му превари и збуни савест. У томе си ти имао право.

Јер тајна бића људског није само да живи, него y томе: зашто да живи. Док не утврди и не одреди себи претставу: зашто живи, човек неће пристати да живи, и пре ће уништити сам себе него што ће остати на земљи, па макар сами хлебови били око њега. То je истина, али гле како je испало: место да завладаш слободом људском, ти си им je још више повећао! Или си ваљда заборавио да je спокојство човеку милије, чак и смрт му je милија него слободан избор y познавању добра и зла?

„Нема ничега примамљивијег за човека од слободе његове савести, али нема ничега ни мучнијег. И онда, место чврстих основа за умирење савести људске једном за свагда, ти си изабрао све што има необично, загонетно, и неодређено, изабрао си све што je изнад снаге људске, и стога си с људима поступио као да их никако и не волиш!... И кo je све то учинио: онај, који je дошао да чак и живот свој жртвује за њих!

„Место да завладаш људском слободом, ти си je још умножио, и оптеретио занавек њеним мукама духовно царство човека. Ти си пожелео слободну љубав човекову, да слободно пође за тобом, занет и засењен тобом. Место чврстог стародревног закона, човек je имао сад слободним срцем да решава сам: шта je добро и шта je зло, имајући за руководство само твој лик пред собом;  — али зар je могуће да ce ти ниси сетио и помислио да ће он одбацити најзад, и оспорити чак и твој лик и твоју истину, ако га пригњечи тако страшан терет као што je слобода избора?

„Људи ће ускликнути, дакле, да није y теби истина, јер би немогуће било оставити их y већој забуни и мучењу него што си учинио ти оставивши им толико брига и неразрешивих задатака. На тај начин, ти си сам положио темељ за разорење свог рођеног царства, и не криви за то никога више.

A међутим, зар je теби то било понуђено?

„Има три силе, једине три силе на земљи које су могле занавек победити и освојити савест тих немоћних бунтовника, и за њихову срећу — те су силе: чудо, тајна и ауторитет. Ти си одбацио и једно и друго и треће; и сам си дао пример за то. Када те je страшни и премудри дух одвео на врх храма, и казао ти: „Ако хоћеш да дознаш јеси ли ти Син Божји, скочи доле, јер je речено за онога да ће га анђели прихватити и понети, и неће пасти нити ће ce угрувати, па ћеш дознати тада да ли си ти Син Божји, и доказаћеш каква je вера твоја y Оца твога[4]", — али ти си саслушао то, и одбацио си понуду; ниси подлегао, нити си скочио доле.

„О, наравно, поступио си поносито и великолепно, као Бог; али људи, то слабо бунтовничко племе, — да ли су и они богови? Ти, ти си, наравно, разумео тада да би учинивши само један корак, само један покрет да ce бациш доле, тиме, онога часа кушао Господа, и сву би веру y њега изгубио, и разбио ce o земљу коју си дошао да спасаваш, и обрадовао би ce онај мудри дух који те je кушао. Али, понављам, колико има таквих као што си ти? И зар си га збиља могао помислити, макар само за један тренутак, да ће и људи бити кадри да издрже такво искушење?

Да, ти си знао да ће ce велики подвиг твој сачувати y књигама, да ће достићи до дубине времена и до последњих граница земаљских, и надао си ce да ће, следујући за тобом, и човек остати с Богом, немајући потребе за чудесима.

Али ти ниси знао да ће човек, тек што одбаци чудо, одмах одбацити и Бога; јер човек не тражи толико Бога колико чуда. Па пошто човек није кадар да остане без чуда, он ће понастварати себи мноштво нових чудеса, својих рођених чудеса, и поклониће ce врачарском чуду, бапским враџбинама, макар сто пута био бунтовник, јеретик и безбожник...

Ти ниси сишао с крста, кад су ти викали, ругајући ти ce и исмејавајући те: „Сиђи с крста, па ћемо поверовати да си то ти. Ниси сишао стога, што ниси желео да чудом покориш човека; жудео си за слободном вером, a не за „чудом". Жудео си за слободном љубављу, a не за ропским усхићењима једног сужња пред силом која га je занавек ужаснула.

Па и ти си судио о људима сувише високо, јер, наравно, они су робови, макар што су створени као бунтовници. Осврни ce и погледај унатраг, па пресуди. Иди, погледај на њих: кога си подигао и узвисио до себе? Човек je створен слабији и нижи него што си ти то о њему мислио! Може ли он извршити оно што и ти? Тиме што си га тако много ценио и уважавао, тиме баш као да си га престао волети, јер си исувише много од њега захтевао; —  и ко то беше? — Онај који je човека волео више него самога себе! Да си га мање уважавао, ти би мање од њега и тражио, a то би било ближе и сличније љубави, јер би његов терет био лакши.

Човек je слаб и низак. Шта значи што ce он сад на све стране буни против наше власти, и што ce поноси тиме што ce буни? То je гордост детета и ђачића. То су мала деца која су ce побунила y школи и истерала учитеља. Но доћи ће крај и одушевљењу дечјем, и оно ће их скупо стати. Она ће пообарати и испретурати храмове и прелиће земљу крвљу. Али ће ce досетити, најзад, та глупа деца да су она, премда су бунтовници, ипак немоћни бунтовници, који ни своју сопствену побуну не могу да издрже.

Немир, забуна и несрећа — то je данашња судбина људи, пошто си ти онолико страдао за њихову слободу! Велики пророк твој, y визијама и y алегоријама говори да je видео све који ће бити учесници првога васкрсења, и да их je било из сваког колена по дванаест хиљада. Али ако их je било само толико, то као да нису људи, него богови. Они су поднели крст твој, они су поднели десетине година глади и голе пустиње, хранећи ce скакавцима и корењем, и, наравна ствар, ти сад са поносом можеш указати на ту децу слободе, слободне љубави, слободне и великолепне жртве њихове y име твоје. Али имај на уму да je њих било свега неколико хиљада, па и то богова, a остали?

„А као зашто су криви ти остали слаби људи, што нису могли да издрже што и они јаки? Шта je крива слаба душа што није кадра да смести толико страшних дарова? И зар си ти збиља долазио само изабранима и ради изабраних? A ако je тако, онда je ту тајна, коју ми не можемо разумети. A ако je тајна, онда смо и ми били y праву проповедати тајну и учити људе да није важна слободна одлука њихових срдаца, нити љубав, него тајна, којој сe они морају покоравати слепо, чак и против своје савести. Тако смо и учинили. Исправили смо велики подвиг твој, и засновали смо га на чуду, на тајни и на ауторитету.

И људи ce обрадоваше што су их наново повели као стадо, и што je, напослетку, са њихових срдаца скинут дар који им je донео толико муке.

Оно што имам да ти кажем, све ти je већ познато, ја то читам y очима твојима. И зар ћу ја сакрити од тебе тајну нашу? Можда ти баш хоћеш да je чујеш из мојих уста? Е па ево, чуј je: ми нисмо с тобом, него с њим, ето ти наше тајне ! Ми већ одавно нисмо с тобом, него с њим; већ осам векова. Равно пре осам векова узели смо ми од њега оно што си ти с негодовањем одбацио, онај последњи дар који ти je он нудио кад ти je оно показао сва царства земаљска: ми cмo узели од њега Рим и мач ћесарев[5], и прогласили смо себе за цареве земаљске, за цареве једине, премда нам све досад још није пошло за руком да доведемо наше дело до потпуног завршетка. Али кo je крив? О, дело наше je непрестано само y почетку, али je бар почето. Дуго ће ce још чекати на довршење тог дела, и много ће земља за то време препатити, али ми ћемо свој циљ постићи, и бићемо ћесари, и онда ћемо мислити о свеопштој срећи људској. A ти си могао већ тада узети мач ћесаров.

Зашто си одбацио тај последњи дар? Да си примио тај трећи савет моћнога духа[6], ти би био створио све што човек на земљи тражи, то јест пред ким да ce клања, y чије руке савест своју да положи, и на који начин да ce најзад сви уједине y један општи и једнодушни мравињак — јер, потреба свеопштег уједињења je трећа и последња мука људска.

„Човечанство je одувек y целини својој тежило да свој живот удеси неизоставно васионски. Много je било великих народа са великом историјом; али, што су виши били ти народи, тим су били и несрећнији, јер су јаче од других осећали потребу свеопштег сједињења људи. Велики завојевачи, Тимури[7] и Џингисканови[8], пролетели су као вихор по земљи тражећи да освоје васиону; али и они су, премда несвесно, изражавали ону исту велику потребу човечанства — потребу васионског и свеопштег уједињења. Да си примио мач и ћесарски плашт, ти би основао светско царство и светски мир. Јер ко да влада људима ако не они који владају њиховом савешћу, и y чијим су рукама хлебови њихови!

„Ми узесмо мач ћесарев! a узевши га, наравно, одбацисмо тебе, и пођосмо за њим. О, проћи ће још читави векови испада и лудовања слободног ума, људске науке и људождерства; — јер зато што су почели дизати своју Вавилонску кулу без нас, они ће свршити људождерством. Али тада ће допузити звер до нас, и лизаће нам ноге и покапаће их крвавим сузама из очију својих. A ми ћемо узјахати на звера, и подићи ћемо чашу, a на њој ће бити написано: „Тајна"! И тада, и само тада ће настати за људе царство мира и среће.

„Ти ce поносиш својим изабраницима. Али ти имаш само изабранике, a ми ћемо задовољити — све. Него и са тим твојим изабраницима не стоји баш најбоље: колико ли ce њих између тих твојих изабраника — између јаких који би могли постати изабраници  —  колико ли ce њих уморило и посустало, очекујући од тебе, те су пренели, и још ће преносити силе духа свога и жар срца свога на неку другу њиву, и свршиће тиме што ће баш против тебе подићи слободну заставу своју.

„Али ти си сам подигао ту заставу. Код нас ће пак сви бити срећни и неће више дизати буну, нити уништавати један другог на све стране, као y твојој слободи. О, ми ћемо их убедити да ће тек тада постати слободни кад ce одрекну своје слободе ради нас, и кад ce нама покоре. И, хоћемо ли тада бити y праву, или ћемо лагати? Они ће ce сами уверити да смо y праву, јер ће ce сетити до каквих их je страхота ропства и забуна доводила твоја слобода.

Слобода, слободан ум и наука завешће их y такве непроходне шуме, и ставиће их пред таква чуда и неразрешиве тајне, да ће једни од њих, непокорни и свирепи, сами себе уништити; други, непокорни али слабачки, уништаваће једни друге; a трећи, који остану, слабомоћни и несрећни, допузиће до ногу наших и завапиће нам : „Да, ви сте били y праву, ви сте једини владали његовом тајном, и ми ce враћамо вама — спасите нас од нас самих".

„Добијајући од нас хлеб, они ће, наравно, јасно видети да ми њихове хлебове, њиховим рукама зарађене, узимамо од њих да бисмо их опет њима раздали, без икаквог чуда; увидеће да ми камење y хлебове претварамо; али ће више волети што хлеб добијају из наших руку, него и сам хлеб. Јер ће ce исувише добро сећати да су им ce пре, без нас, хлебови што су их они зарађивали, претварали y њиховим рукама y камење; a кад су ce вратили к нама, онда ce камење y њиховим рукама претворило y хлебове. Исувише, исувише ће они ценити шта значи потчинити ce наједном за свагда! Докле год људи не схвате то, биће несрећни.

„Ko je највише потпомагао то неразумевање, реци? Ko je раштркао стадо и растурио га по незнаним путевима? Али стадо ће ce наново скупити, и наново ће ce покорити, и тад већ једном засвагда. Тада ћемо им дати тиху, смирену срећу, срећу слабачких створова — оваквих какви су створени. О, ми ћемо њих напослетку уверити да не буду охоли зато што си их ти уздигао, и тиме их научио да буду охоли. Доказаћемо им да су слабачки, да су само сажаљења достојна деца, али да je дечја срећа слађа од сваке друге. Они ће постати бојажљиви и почеће гледати y нас и прибијати ce уз нас y страху, као пилићи уз квочку. Они ће ce дивити и ужасавати гледајући нас, и поносиће ce што смо ми тако снажни и тако паметни да смо могли умирити немирно стадо од хиљада милиона. Они ће немоћно дрхтати од гнева нашега, умови ће ce њихови уплашити и клонути, очи ће им ce напунити сузама као y деце и y жена — али исто ће тако лако, кад им дамо знак, прелазити на весеље и на смех, на светлу радост и на срећну дечју песмицу.

Да, нагнаћемо их и да раде. Али y часовима кад су слободни од рада, ми ћемо им удесити живот као дечју игру, са дечјим песмама, хором, са невиним играма. О, ми ћемо им допустити и да греше. Они су слаби и немоћни, и они ће нас волети као деца зато што ћемо им дозволити да греше.

A ми ћемо им казати да ће сваки грех бити искупљен и опроштен, ако буде учињен са нашом дозволом; a дозвољавамо им да греше стога што их волимо, a казну за те грехе узећемо, најпосле, на себе. И узећемо je на себе, a они ће нас обожавати као добротворе који су пред Богом узели на себе њихове грехе. И неће имати никаквих тајни од нас. Ми ћемо им дозвољавати, или забрањивати да живе са својим женама и љубавницама, да имају или да немају деце. — Све ће то зависити од њихове послушности — и они ће нам ce покоравати радо и весело.

„Најмучније тајне њихове савести, све, све ће то пред нас доносити, a ми ћемо им све праштати, и они ће поверовати нашој одлуци и пресуди са радошћу, јер ће их она избављати од велике бриге и страшних садашњих мука личног и слободног одлучивања.

И сви ће бити срећни, сви милиони створова, осим нас — стотину хиљада њихових управљача. Јер само ми, ми који чувамо тајну, само ћемо ми бити несрећни. Постојаће хиљаде милиона срећне дечице, и сто хиљада нас страдалника који смо узели на себе проклетство познања добра и зла.

„Они ће тихо умирати, тихо ће ce гасити y име твоје, и иза гроба ће налазити само смрт. Али ми ћемо сачувати тајну, и зарад њихове среће мамићемо их наградом небеском и вечном. Јер, кад би чега и било на ономе свету, онда наравно не би било за такве као што су они.

„Говори ce и пророкује да ћеш ти доћи и да ћеш наново победити, да ћеш доћи са својим изабраницима, са својим гордима и снажнима; a ми ћемо казати да су они спасли само себе саме, a ми смо спасли — све.

„Кажу да ће осрамоћена бити блудница која седи на зверу[9] и држи y рукама својим тaјнy; да ће ce немоћни и слаби наново побунити, да ће раздерати њену порфиру, и разголитити њено „гадно" тело. A ja ћу тада устати, и указаћу ти на хиљаду милиона срећне дечице која нису знала за грех. A ми који смо узели на себе грехе њихове, ради среће њихове, ми ћемо стати пред тебе и казаћемо: „Суди нам, ако можеш и смеш"... Знај да те ce ja не бојим! Знај да сам и ја био y пустињи, да сам ce и ја хранио скакавцима и корењем, да сам и ја благосиљао слободу којом си ти благословио људе; и ја сам ce спремао да станем y број изабраника твојих, y број снажних и јаких, са жудњом „да испуним број". Али ce тргох и дођох к себи, и не хтедох служити безумљу. Вратих ce и придружих ce оној дружини која je исправила подвиг твој. Одох од гордих, и вратих ce смиренима, зарад среће тих смирених. „То што говорим теби, збиће ce, и царство ће ce наше саздати. Понављам ти, већ сутра ћеш угледати послушно стадо која ће, на први знак моје руке, полетети да згрће жеравицу око ломаче на којој ћу те спалити зато што си дошао да нам сметаш. Јер ако постоји ико кo je више од свих заслужио нашу ломачу, онда си то — ти! Сутра ће те спалити! Dixi[10]".

— Ах, то твоје саопштење je драгоцено, крај свега твога: ,,ни издалека не тако". Ја питам тебе сад: као зашто би ce твоји језуити и инквизитори скупљали само због прљавих, гадних материјалних блага? Као зашто да ce међу њима не би могао десити ниједан страдалник кога мучи велика туга и који воли човечанство? Видиш: замисли да ce нашао макар један између свих тих који желе само материјална и прљава блага — макар само један такав као мој старац инквизитор, који je и сам јео корење y пустињи, протеривао и лудовао побеђујући тело своје да би учинио себе слободним и савршеним, али који je, међутим, целог свог века волео човечанство, но који je наједном прозрео и увидео да није никакво велико морално блаженство постићи савршенство своје воље, a овамо ce y исто време уверита да су милиони осталих бића божјих остали саздани за потсмех, и да никад неће бити кадри да изиђу на крај са својом слободом; да из јадних бунтовника никад неће изићи некакви великани за довршење куле;  и да велики идеалиста није због таквих глупака маштао о својој хармонији. Разумевши све то, он ce вратио и придружио... паметним људима. Зар ce није и то могло десити?

— Коме да ce придружи, каквим паметним људима? — скоро y заносу и y ватри ускликну Аљоша. — Не постоји код њих ниједан такав ум, немају они никаквих тајни... осим можда безбожност — то им je сва тајна. Тај твој инквизитор не верује y Бога, и то je сва његова тајна.

— Па нека je и тако ! Једва си ce једном сетио. И збиља je тако, збиља само y том и јесте сва тајна. Али зар то није патња, баш за човека као он, који je сав свој живот утукао на подвиг y пустињи, и није ce излечио од љубави према човечанству? На заласку свога живота, он ce јасно убеђује да би само савети великог страшног духа могли колико толико, y неком сношљивом поретку, обезбедиги слабачке бунтовнике, та „недовршена створења, која су створена тек као на пробу, и за потсмех". И гле, уверивши ce o том, он види да треба ићи по упутству паметнога духа, страшног духа смрти и уништења; a зато да треба примити лаж и превару, и свесно водити људе y смрт и пропаст, али притом их обмањивати целог пута, да не би како приметили куда их воде, како  би  ти  јадни  слепци макар успут сматрали себе за срећне. И још имај на уму: превара y име онога y чији je идеал тако страсно веровао старац целог свог века! Зар то није несрећа! Кад би ce макар један такав нашао на челу целе те војске „која грамзи за влашћу једино због прљавих блага", — зар није доста макар један такав, па да испадне трагедија?

...Па не само то... Доста je један такав који стоји свима на челу, па да ce нађе најзад прва руководећа идеја читавог римског дела, са свима његовим армијама и језуитима, виша идеја тога дела. Ја ти искрено говорим да ја чврсто верујем да такав једини човек није недостајао међу онима који су стајали на челу покрета. Ko зна, можда je и међу римским првосвештеницима било таквих појединаца. Ko зна, можда тај проклети старац, који je тако упорно и тако на свој начин волео човечанство, можда он постоји и сад y облику читавог скупа многих таквих стараца, и то нипошто случајно, него постоји као споразум, као тајни савез, који je одавно образован ради чувања тајне, да би ce она очувала од несрећних и немоћних људи, с тим да их учини срећнима. То неизоставно постоји, a и треба тако да буде... Ја наслућујем да слободни зидари[11] имају y својим основним начелима нешто слично тој тајни, и да стога католици и мрзе тако слободне зидаре што виде y њима конкуренте, виде комадање идејног јединства, док, међутим, треба да постоји једно стадо, и један пастир... Уосталом, бранећи своју мисао, ја изгледам као писац који није издржао твоју критику. Доста о томе.

— Хтео сам да je довршим овако: кад je инквизитор ућутао, он неко време чека да чује шта ће му заробљеник одговорити. Тешко му пада његово ћутање. Он je видео како га je заробљеник за све време слушао продорно и благо му гледајући y очи, и очигледно не желећи ништа да му одговори. Старац би желео да му овај што каже, па макар и што горко, страшно. A он ce наједном ћутке приближава старцу, и тихо га пољуби y његова бескрвна деведесетогодишња уста. И то му je сав одговор. Старац уздрхта, нешто заигра на крајевима усана његових; он иде вратима, отвара их и говори му: Иди, и не долази више...  не долази никако... никада, никада!  И пропушта га ,,у тамне градске улице". Заробљеник одлази.

— A старац?

— Пољубац му гори на срцу, али он остаје при својој пређашњој идеји.

— A и ти заједно са њим, и ти? — тужно ускликну Аљоша.

Иван ce засмеја.

—  Ma то je лудорија, Аљоша! То je само бесмислена поема недотупавног студента, који никад ни два стиха није написао. Што ти то тако озбиљно узимаш? Ваљда тек не мислиш да ћу ја сад поћи право онамо, језуитима, да ступим y скуп људи који поправљају његов подвиг? О, Господе, шта ce то мене тиче! Ја сам ти казао: мени да je само да ce до тридесет година довучем, a онда — пехар о земљу.

— A лепљиви листићи,   a драгоцени гробови,   a плаво небо, a вољена жена! Како ћеш живети, чиме ли ћеш их волети ? — тужно узвикиваше Аљоша. — Зар je то могућно са таквим паклом y грудима и y глави?... Да, ти баш идеш да им ce придружиш!... a ако им ce не придружиш, сам ћеш ce убити, нећеш издржати!

— Постоји једна таква сила која све издржава, — рече Иван, сад већ са хладним осмејком.

— Каква то сила?

— Карамазовска... Сила нискости карамазовске.

— То значи да потонеш y разврат, да удавиш душу y трулежу. Je ли? Je ли?

— Па, и то... Али до тридесет година ћу можда и избећи то, a после...

— Ама како ћеш избећи? Чиме ћеш избећи? То je немогуће са твојим мислима.

— Опет на карамазовски начин.

— Je л' онако — „све je дозвољено"? Je ли све дозвољено, je ли тако, je ли тако?

Иван ce намргоди и наједном некако чудновато побледе.

— А, ти си дохватио јучерашњу речцу на коју ce Миусов нашао онако увређен... и што je онако наивно скочио и поновио брат Дмитриј! — осмехну ce он кисело. — Па најпосле, добро, јесте — „све je дозвољено", кад je већ реч изговорена. Не одричем ce. A ни Мићењкина редакција није рђава.

Аљоша га посматраше ћутке.

— Ја сам, брате,  спреман да одем, мислио  сам да на свем овом свету имам бар тебе једног, — рече Иван са неочекиваним изливом осећања; — a сад видим да ни y твом срцу мени нема места, мој мили пустињаче! Од формуле: „све je дозвољено" ја ce одрећи нећу; е па шта? Хоћеш ли ce ти зато мене одрећи? A? A?

Аљоша устаде, приђе к њему, и ћутке га тихо пољуби У уста.

— Књижевна крађа! — повика Иван, прелазећи наједном y некакво усхићење. — Тај пољубац си украо из моје поеме! Али, хвала! Устај, Аљоша, хајдемо, време je и мени и теби.

Они изиђоше, али се задржаше y трему гостионице.

— Ево шта, Аљоша, — поче Иван одлучним гласом. — Ако стигнем, ако будем кадар уживати y лепљивим листићима, ја ћу их волети само сећајући ce на тебе. Само да знам да си ти ту негде, па већ нећу изгубити вољу за живот. Je ли ти то доста? Ако хоћеш, узми то макар као изјаву љубави. A сад — ти десно, ја лево, — и доста, чујеш ли, доста! То јест, ако ја сутра и не бих отпутовао (али изгледа да ћу сигурно отпутовати), и кад бисмо ce опет некако састали, са мном, о свим тим темама — ни речи више! То те изричито молим. A о брату Дмитрију такође те нарочито молим да чак и не почињеш разговор, никад више, — додаде он наједном јетко, — све je исцрпено, о свему смо доста говорили... Je ли тако? Ја ћу пак теби, од своје стране, зато такође једно обећање дати: када, око тридесетих година, зажелим да „треснем пехар о земљу", ја ћу ти, ма где ти био, доћи да ce још једном разговорим с тобом, макар чак из Америке, то да знаш. Нарочито ћу доћи. Врло ће занимљиво бити да и тебе видим y то доба; какав ли ћеш тада бити? Видиш, доста свечано обећање. Него збиља, ми ce сад праштамо, можда, на каквих седам, па и на десет година. Е, сад иди твоме Pater Seraphicus-y[12]! он умире; a ако умре без тебе, још ce можеш разљутити на мене што сам те задржао. Довиђења! Пољуби ме још једном... ето тако, a сад иди...

Иван ce наједном окрену и пође, не осврћући ce више. То сад беше налик на оно кад je јуче отишао од Аљоше брат Дмитриј; премда je оно било сасвим на други начин. Чудновато то запажање пролете као стрелица y тужном уму Аљошином —  тужном и жалосном y том тренутку. Он малко застаде и очекну, гледајући за братом. Однекуд уочи да брат Иван иде некако y раскорак, и да његово десно раме, кад ce одостраг гледа, изгледа ниже од левога. Никад раније то није опазио. Па ce наједном и он окрену, и скоро потрча манастиру. Већ ce увелико смркавало, и њему беше скоро страшно; расло je y њему нешто ново, о чему не би могао дати рачуна. Подиже ce опет као и јуче ветар, и стародревни борови туробно зашуморише око њега, кад уђе y скитски шумарак. Скоро je трчао. „Pater Seraphicus" — откуд je то име узео — откуд? —  севну Аљоши кроз главу. Иване, јадни Иване, кад ли ћу те опет видети... Ево и скита, Господе! Да, да, он, — Pater Seraphicus ће ме спасти... од њега, и то занавек!"

После, неколико пута y свом животу, он се са великом недоумицом сећао како je могао, кад ce растао са Иваном, одједном сасвим заборавити на брата Дмитрија, кога je јутрос, свега пре неколико сати, наумио био неизоставно да пронађе, и да пре тога не иде, па макар ce чак и не враћао y манастир те ноћи.