Човечанство је изграђено на идејама лепоте, склада, доброте. Ово је чињеница коју не пориче ни једна религија, вера нити етички систем. Човека су и у његовим најмрачнијим моментима водиле идеје и идеологије које су му обећавале некакво будуће добро. То стремљење ка добром и ка бољем усађено је у срце човека као задатост подобија Богу. Човеково уподобљавање Господу огледа се у његовој одговорности пред Богом за себе и сву природу која је заједно са њим пала и коју он треба у целости да преобрази и принесе Господу. Свесно или несвесно ове идеје вековима су управљале поступцима друштвено одговорних људи и тако усмеравале комплетне друштвене токове.
Данас међутим друштвеним токовима владају неолиберални принципи бруталног капиталистичког система док се вредности идеја мере искључиво принципима утилитаристичког морала. Тиме су групице појединаца који верују у нешто вредније од личног материјалног интереса ефективно сведене на ниво подкултуре.
Међутим, област подкултуре у којој се данас налази ”друштвена герила” кроз модерне политичке процесе и технокултуре држи у заточеништву идеје које су у овом моменту неопходне човечанству као алат којим би се избавило из глиба ”корпорацијског процеса” који је човека обезличио и претворио у репроматеријал. На овом месту осврнућемо се на узроке и одлике ”ропства идеја” те на крају покушати да сугеришемо и на начин ослобађања и спасавања идеја док се њихова вредност није сасвим потрошила.
Корпорацијски пројекти као
доминантни политчки процеси
Глобалним политичким процесима у савременом свету већ двадесетак, а понегде и више, година доминирају силе које ове процесе удаљавају од грандиозних, или чак озбиљних државотворних идеја и претварају их у корпорацијске пројекте који служе искључиво интересима наднационалног крупног капитала. У том смислу тешко се више може говорити о нпр. америчкој доминацији светом, или рецимо руској доминацији у својој интересној зони. Далеко је прецизније говорити о доминацији капитала, без обзира да ли га по земљи порекла описујемо као ”руски”, ”амерички” или неки други. Конкретно ово значи и да сваки озбиљнији политиколог модерне политичке процесе посматра, анализира и оцењује тражећи примарно потенцијални профит крупног капитала укљученог у дати процес.
Велике и/ли старе нације, попут појединих Западних народа, Кинеза или Јевреја могу себи да приуште политичке процесе који се уподобљавају овим корпорацијским пројектима без претеране бојазни да ће они угрозити биолошки и културолошки опстанак њихових нација. То што Кинези емитују фасаду комунистичког једнопартијског система или што Американци или Британци емитују фасаду либерално-демократског двопартијског система нема никакав ефекат на идејно-идеолошки а још мање на биолошки опстанак њихових нација пошто су довољно велике, квантитативно, да такав процес преживе. Јевреји и Кинези омеђили су своје националне корпусе и расним односно верским карактеристикама. Нације новог света, попут Америке, Канаде и Аустралије, своје нације граде на принципима ”мелтинг пот” мултикултурализма који брише етничке корене и асимилује све придошлице у нацију којој је најјача заједничка веза управо економски профит. Свакако да су заинтересовани, тј. просвећени друштвени слојеви и у овим друштвима свесни да је њихов политички систем само привид и игра којима управља крупни капитал и који их толерише док му не сметају. Другим речима, свесни су да Комунистичка партија Кине, Лабуристичка партија Британије и Демократска партија у Америци једнако служе интересима корпорацијског капитала, но спремни су да се покоравају власти и моћи тог капитала док год им је дозвољено да се ”играју” демократије/комунизма. Јер сâмо њихово ”играње” политичких процеса довољно је за национални опстанак на биолошком и идејно-идеолошком нивоу.
Тај луксуз међутим немају квантитативно мале нације, попут например србске. Црвена линија простог биолошког опстанка је можда већ и прекорачена, но сада се стоји и на прагу једне нове, а то је културолошка и идејно-идеолошка црвена линија. Сила којом делују корпорацијски процеси немерљиво је јача од анемичних и аморфних политичких процеса у србском друштву, но нажалост још увек недостаје друштвени слој који би србско друштво упозорио на чињеницу да су локални политички процеси, ма колико значајно изгледали, само привид, стерилан и импотентан. Тиме уједно недостаје и одређени ”простор” који би обезбедио какво сигурно уточиште за идејно-идеолошке вредности.
Конкретно ово значи да на србској политичкој сцени не постоји идеја нити идеологија која није на продају. Ако њени носиоци нису спремни да за одређену суму продају свој образ, интереси корпорација једноставно захватају и преуређују како носиоце идеје тако и само идеју. Оваква ситуација сада већ захвата и све остале друштвене процесе. Бескичменост идеолога и аморфност идеја прелива се из политике у културу, уметност, спорт и практично све остале друштвене поре које постају контаминиране.
Утицај искварености
политике на друштво
Недостатак самопоштовања који свакодневно свом народу сервирају његове политичке вође узима се као матрица за свакодневне односе у друштву. Овај погубни феномен делује као својеврсна душевна мочвара у којој се лагано утапа и дави свака здрава идеја (србског) друштва.
Управо овај процес можемо са сигурношћу да означимо као извор деструктивних и регресивних сила које доминирају србским друштвом. То је подилажење огреховљеној и палој природи човека, омогућавање најгорим манама човека да цветају и да се шире. Општеприхваћеност лењости, вероломности, лакомости, гордости као већ скоро карактерних особина директна је последица овог корпорацијског процеса.
Иво Андрић ову ситуацију описао је речима: ”Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд у њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него ни своју сопствену корист од очигледне штете.”
Корпорацијски процес је феномен чија динамика доводи до тога да човек престаје да буде личност и постаје појединац. На тај начин и друштво престаје да буде органска заједница личности и претвара се у прости скуп појединаца. Када се заједница личности претвори у скуп појединаца мења се и онтолошко мерило вредности.
Тако се доводимо у ситуацију да друштво више нема идеју водиљу већ цену. Трагика је пак у томе што Корпорацијски процес носи са собом увек довољно капитала да (под)купи такво ”друштво” и никада довољно капитала да би се то и самом друштву исплатило.
Прецизније говорећи, човек као боголико биће, на најосновнијем нивоу (само)свести друштва бива ишчупан из свог онтолошког станишта и неприродно насађен у поље етике. Разлика између друштва које човека посматра онтолошки и онога које човека посматра етички, једнака је разлици којом на једно дете међу стотином других гледају родитељи тог детета и продавац играчака.
Друштво које има онтолошку свест о човеку нема потрошних, замењивих и безвредних чланова тог друштва, оно је истински органско. Свака личност има своје место у заједници која је органски увезана, а свако место у тој заједници битно је за заједницу. Повреда руке, ноге или ока, утиче на сав организам.
Друштво које има етичку свест о човеку је безлични сет закона у коме нема места за емпатију. У таквом друштву субота је важнија од човека (Јн 9;16) и у њему ”држава”, односно некакав колективни безлични ентитет може да каже за личност која је без греха: ”Ми имамо закон наш и по закону мора да умре” (Јн 19;7). Друштво са етичком свешћу сматра да је тиме што ничија савест није оптерећена том гнусном пресудом, аутоматски никакво зло није ни учињено.
Механизми корпорацијског процеса исувише су опширна тема да би смо се њоме могли детаљније бавити на овоме месту, али је важно истаћи да они равномерно и равноправно развијају либерализацију тржишта, бирократизацију политике и секуларизацију друштва. Том формулом новац се промовише за основно мерило сваке вредности, државни апарат потчињава се служењу интересима наддржавних и наднационалних корпорација а у друштвеној свести ”легализује” се овакав поредак као безалтернативни цивилизацијски домет.
Девалвација духовних вредности –
доминантна култура материјализма
У таквом друштву залагати се (без личног материјалног интереса) за некакву опште корисну идеју, представља се најблаже као неодговорност а углавном као неозбиљност и генерално као непожељно понашање. Тако да ако се неко данас у Србији бори за очување животне средине, за права животиња, за ову или ону политичку идеју или идеологију, ако проповеда веру у Бога, ако се бави каквим некомерцијалним видом уметности,... такав човек у очима шире друштвене заједнице посматра се као чудак, особењак или лењивац.
Активисти који се залажу за остварење или очување некакве идеје која може да им донесе само личну сатисфакцију а не и материјалну корист сматрају се људима неспособним за озбиљан рад и мање вредним члановима друштва. Они који цене само материјалне, опипљиве вредности, макар и не радили ништа, прихватљива су норма за малограђанску класу у машинерији корпорацијских процеса било да је њихов извор либерални капитализам, комунизам или нешто треће.
Тако например академски образован човек који поред свог редовног запослења донира време или новац у свратишту за бескућнике или азилу за псе, ако одлази редовно у Цркву и оставља новчане прилоге, ако се бави сликарством или пева у хору, ако слуша одређену врсту музике, блогује... такав је аутоматски у очима друштва неозбиљан, помално и нестабилан карактер. Он је неко коме се слабо верује и од кога се много не очекује. Ако свој хоби, или идеју у коју верује, промовише и када је незапослен, онда се већ посматра као неко ко је пре свега лењ, ко тражи ”леба без мотике”, покушава да ”ухвати кривину”, да паразитира.
Истовремено суд о таквом човеку доноси неко ко поред своје незапослености и без икаквог доприноса личном или општем добру може да се посматра као ”узоран” и ”вредан” члан друштва само на основу личног убеђења да је новац једино мерило свих вредности. Па чак и онај који се по животном и професионалном определењу посветио надматеријалним вредностима, да би био друштвено прихваћен те вредности спушта на ниво материјалног.
Тако се деси да познати србски глумац Лазар Ристовски изјави како би патриотизам био од вредности када би се ”мазао на леба”, тј. пошто не може да се поједе очигледно нема никакву вредност. Не уподобљава се фомрули ”у се’ на се’ и пода се”. Са друге стране свештеник Православне Цркве на зид качи ”ценовник услуга” покушавајући да представи себе као некаквог ”службеника” а Цркву као ”религијски јавни сервис”, како би га доминантна култура прихватила као човека који је тобож мудро одабрао исплативо занимање услужног делатника а да га не одбаци као некога ко је ирационално изабрао трновит и безсребрени живот слуге.
Било би интересантно видети обрнуту реакцију ако би публика Лазара Ристовског одбијала да плати улазницу за представу или ДВД са његовим филмом, док духовну сатисфакцију коју им гледање истога пружа не могу да ”намажу на леба”. Реакције народа на материјализам појединих свештеника већ се полако осећају кроз духовну кризу која се огледа како у појачаној секлуаризацији тако и у врло раширеном тренду свођења православне хришћанске вере на приземни (етички) ниво религије.
Стање апсурда као модерни однос
подклутуре и доминатне културе
У таквом систему све некомерцијалне идеје, било да оне долазе из области политике, економије, уметности, спорта, културе, итд. бивају изгнане на друштвене маргине и тамо се око њих формирају подкултуре. Корпорацијски процеси толеришу постојање подкултура јер оне гарантују стабилност Система тиме што су довољно велике да своје следбенике чине довољно окупиранима и забављенима а уједно су и довољно мале да не могу остварити битнији утицај на главне друштвене токове.
На овом месту интересантан нам је случај политичких подкултура. Идеје левице, деснице, трећег пута, комунизма, анархизма, демократије, фашизма, монархизма, национализма, итд. Све су оне присутне на друштвеним маргинама, око себе имају врло танке слојеве својих следбеника, који сви заједно чине једну подкултуру. Активисти левих и десних омладинских покрета, невладиних организација, блогери, форумаши, коментатори чине једну компактну подкултуру која живи у комплексном односу са доминантном културом.
Однос ове подкултурне групе са доминантном културом огледа се у екстравертној супротстављености и интравертној толеранцији, као специфичном социолошком стању апсурда. Ово стање апсурда је прилично модеран феномен који се појавио кроз брзи развој модерних технологија.
Развој интернета допринео је лакшем умрежавању истомишљеника и бржем протоку информација. Уједно је и сваком појединцу са компјутером и интернет конекцијом омогућено да практично бесплатно формира електронска ”гласила”, веб сајтове, блогове, видео канале и сл. на којима може у сигyрности виртуелне анонимности да објављује своје мисли целом свету. Чак и већина великих медија доминантне културе омогућава својој публици макар делимични ниво интеркомуникације кроз опције коментарисања вести и чланака.
Даљи развој технологије омогућио је доста бржа и јефтинија путовања. Јефтиније и масовно доступније технике за снимање и репродукцију аудио и видео материјала који се опет јефтино дистирбуира путем интернета. Ширим круговима јавности доступније су технологије које омогућавају јефтину штампу и продукцију рекламног материјала попут брендиране одеће, барјака, упаљача, налепница...
Конкретно, данас тројица-четворица средњошколаца, без икаквих извора прихода осим џепарца, могу прилично лако да се организују у неинкорпорирано ”удружење”, да отворе веб сајт, да штампају новине свог удружења, израде себи брендиране мајице и капе или заставу, да штампају налепнице и лепе их по граду или исписују графите по фасадама. Кроз троловање коментара на веб сајтовима мас-медија да стекну релативну препознатљивост која ће им обезбедити место у круговима одређене подкултуре.
Затим ова дружина отелотворује стање апсурда тако што комуникацију са доминантном културом остварује двојако. Своје идеолошке ставове ex officio представљају као апсолутну супротстављеност доминантној култури те користећи поменуте интернет ресурсе граде виртуелну контракултуру. Своје личне ставове међутим представљају као неизбежну потчињеност Систему те се врло лако подчињавају доминантној култури.
Пример са групом тинејџера чини се прилично наивним и бенигним када се у обзир узме данашње реално стање. Наиме, уместо тинејџера главни актери ових подкултурних група су доста старији људи, са доста озбиљнијим кризама идентитета.
Иако већину следбеника ових подкултурних група заиста чине тинејџери, њихове вође и ”идеолози” су млади људи у својим касним двадесетим и раним тридесетим годинама. Углавном незапослени, неожењени, још увек у родитељском дому, већ годинама ”на неколико испита” од дипломе. Након ватрених тирада на интернет форумима, месијанских планова на састанцима локалних канцеларија, или акција исписивања графита на комшијским фасадама, враћају се у стан својих родитеља који им плаћају рачуне за интернет, обезбеђују кров над главом и храну, као и једини извор прихода.
Ако пак остварују какав приход, онда он најчешће долази кроз канале директно супротстављене идејама које се заступају кроз подкултуру. Тако један ”анархиста” може без гриже савести да користи родбинску или партијску везу да се запосли у апарату државне бирократије, док неки православни фундаменталиста са друге стране користи исти метод како би добио прилику да предаје грађанско васпитање, а певач неког панк бенда пак ради као ”виши саветник у осигуравајућем друштву”.
Утапање подкултуре у
виртуелној контракултури
Форумаши, блогери, коментатори, сви они као заједнички именитељ имају личну анонимност која им обезбеђује мирну савест када у виртуелном свету лансирају нападе на доминантну културу или друге подкултурне групе. Што су ти напади чешћи и жешћи тиме на интерној подклутрној популарности добијају њихови алтер егои. Истовремено у свакодневном животу настављају да живе животом сваког просечног грађанина, незаинтересованог за било какву подкултуру.
Виртуелна контракултура претворила је све некадашње активисте у конформисте који своје идеје и идеологије сада практично држе као ”таоце” у виртуелном простору. Идеје анархизма, монархизма, комунизма, национализма, преживљавају само у виртуелном простору у коме доживљавају дегенеризацију која их трајно обогаљује јер прелазе са нивоа личних вредности на мегаломански месијанизам.
Некадашњи подкултурни активизам чувао је вредности одређених идеја од корупције материјализмом коју је доносила доминантна култура и давао је животни импулс тим идејама кроз лично сведочење. Тако је један остварени професионалац, академик, радник или домаћин, својим животом сведочио вредности идеје или идеологије у коју је веровао.
Идеолошки месијанизам био је, како и треба да буде, сведен на лични ниво који је претендовање на икакву озбиљност морао да оправда личним примером.
Данашња виртуелна контракултура изопачила је вредности подкултура тако да је могуће видети да нека група или појединац преко својих блогова, веб сајтова, плаката и налепница захтевају укидање државе а истовремено своје активности финансирају државним дотацијама. Други пак захтевају војне интервенције а сами избегавају служење војног рока, или промовишу ”породичне вредности” а на улици препродају и користе опојне дроге. Деси нам се да доживимо да у дијаспори имамо прегршт ”четничких”, ”равногорских”, ”народних” и ”националних” органзација а да у време Отаџбинских ратова једини добровољци из иностранства буду Руси и Грци.
Виртуелна контракултура
као ”колектив гордих”
Вероватно да је управо та подвојеност вредности, живот по двоструким аршинима, допринео значајном развоју духа немира и поделе који обитава у свакој од ових група. Тај дух онемугућује овим групама да се уједињују, макар и по моделу побеснеле руље. Недостатак било какве позитивне идеје, било какве воље за стварањем, за лепим, за хармонијом и складом постао је незаобилазна карактеристика сваког ”активисте” виртуелне контракултуре.
Дух поделе (грч. Διάβολος – између осталога и ”разделитељ” или ”расколник”) очевидан је у (не)сарадњи различитих подкултурних група које чине један исти друштвени покрет са номинално истим или једнаким циљевима. Тако се активисти неолибералних НВО међусобно слажу само у мржњи према националом и верском. Разне групе националиста међусобно се слажу само у мржњи према неолибералима и атеистима. Разни расколнци и квази-зилоти међусобно могу да се сложе само у мржњи према Цркви.
Чак шта више, када кажемо да се и у нападима и мржњи они ”слажу”, то се односи само на подударност какофоније коју производе а не и на какву конкретну сарадњу или макар координацију у тим нападима. Ако бисмо их пажљивије слушали јасно бисмо уочили како например екстремно десни квази-зилоти и екстремно леви геј лобисти једнаком жестином и скоро истим речником нападају Цркву. Замерка је увек иста, то што се Црква није поситоветила са њима у одбацивању грешникâ са оне друге стране.
Пример са Црквом показује и још једну додатну одлику виртуелне контракултуре, а то је слепило из гордости. Наиме, све подкултурне групе у својим нападима на Цркву само се удружују са доминантном, секуларистичком културом која насилно покушава и Цркву и веру уопште да прогна у оквире посебне подкултуре. То је наравно немогуће извести пре свега због тога што је Црква надкултурна, свепрожимајућа жива заједница Бога и човека. Но тај закључак измиче овим подкултурним групама, ма колико се представљали ”црквеним”, јер им духовно слепило, изазвано гордошћу, не дозвољава да сагледају последице својих дела.
Јасно је да ове групе могу пред себе да ставе само заједниче непријатеље, заједничку мржњу и деструктивност, али су импотентни за плодоносан и делотворан заједнички рад на стварању. Чак и када јавно промовишу потпуно исти циљ, немогуће им је да се уједине у покушајима да исти и остваре.
Кључни проблем ове поставке је чињеница да ако се настави са овим деструктивним озрачивањем идеја, оне ће ускоро толико да избледе да ће се довести у питање сврха њиховог постојања чак и у подкултурним круговима. Ако се друштвено вредне идеје попут органског уређења друштва, домаћинског пожртвовања за заједницу, послушања јерархији, витешког чојства и јунаштва и сл. оставе на ”чување” само овим подкултурним групама, оне ће ускоро постати једнако јалове као и њихови ”чувари”.
Сигурно уточиште за вредне идеје
Јавља се неопходност заштите вредних идеја које могу да опстану и кроз подкултуре, само ако не потону сасвим у простор виртуелне контракултуре. Примера ради, идеја православног монархизма јесте данас вредност која је изгнана на друштвене маргине и дефинитивно је део подкултуре. Но, ако би потонула у виртуелну контракултуру она би се свела на неколико веб сајтова и блогова који би је манијакално представљали као безалтернативни рецепт за глобално друштвено уређење. Са друге стране, ако би ти исти веб сајтови били кориштени само за промоцију вредности које чине идеју православног монархизма племенитом и ако би њени следбеници затим те вредности сведочили својим личним животним примерима, онда је њој обезбеђен сигуран животни простор, макар и у оквирима подкултуре.
Идеја православног монархизма, као и каква друга, може се препознати као подкултура у излованости и самоорганизованости њених следбеника и њиховим заједничким интересовањима и вредностима, но њена виталност огледа се искључиво у лично(сно)м и професионалном развоју њених следбеника, без конформистичких и опортунистичких компромиса са доминантном културом материјализма. Онај који је, по речима Драгоша Калајића, способан да ”мисли и дела неусловљив од претњи пораза или обећања победе” свестан да ”нема победе вредније од верности себи у поразу, нити има већег пораза од издајства себе због победе”, тај је кадар ”и ако би се читав свет срушио – стајати усправно међу рушевинама”. То ”стајање усправно међу рушевинама” јесте управо делотвроно спасавање вредних идеја, обезбеђивање сигурног уточишта како од доминантне културе материјализма тако и од дегенеративног подкултурног стања апсурда и деструктивности виртуелне контракултуре.
Преузето са
