Идеолошки људи, Константиновић и Ћосић
Почела бих, ако то није проблем, од четвртог поглавља “Затворена отвореност“ јер је то можда најконтроверзнији део књиге. Ви, помињући Ћосићеве „Деобе“ и Константиновићеву дефиницију памфлетизма као духа априоризма и против-филозофског начела где се истина не тражи него се истина има, а улога мислиоца јесте само да је потврди – на једном месту постављате питање: „На ком то емотивном удару долази до поистовећивања наизглед потпуних антагониста“?
Ћосић, као наводно десничарска и национална критика титоизма и Константиновић као наводно левичарска критика свега што личи на национално, не баве се убиствима српских (а не југословенских) интелектуалаца попут Светислава Стефановића и многих других, које историја више не памти него што их памти? Је ли то једина додирна тачка Ћосића (као једног симбола) и Константиновића (као његовог „наизглед потпуног антипода“)?
Ниједног од њих никад нисам упознао. То значи да имам превасходно интелектуалан однос према њиховим речима и чиновима. Тако ни њихов међусобни антагонизам нисам конструисао: у сећањима Павла Угринова, можете прочитати како Константиновић – око 1991. године – именује као свог антагонисту Ћосића, јер само са њим има смисла да се обрачуна. Они – у хоризонту моје књиге – имају исто егзистенцијално и мисаоно ограничење, исту границу коју не могу да прекораче, ма колико да се огрну српском или европском заставом. Тај усвојени систем неискорењивих предрасуда чини их – тако карактеристично за другу половину двадесетог века у нас – аутентично идеолошким људима. То је последица њиховог дуготрајног интелектуалног кретања кроз тунеле комунистичке идеологије. Они се од ње никад нису успели одвојити. Крај свих оглашених неслагања, они се – у предвечерје распада титоистичке Југославије, у години 1989 – слажу у комунистичкој оцени четничког покрета (Ћосић) и српске грађанске интелигенције (Константиновић). Та њихова представа не подлеже никаквим превредновањима упркос сазнању о бројним историјским чињеницама које показују у ком степену она треба да буде промењена. Да ли је при том реч о трагизму идеолошког човека? Код Константиновића да, код Ћосића не.
Бавећи се (и даље говоримо о „Затвореној отворености“) Константиновићем као неком врстом жреца тзв. „другосрбијанске мисли“ (која је присвојила антифашизам као свој ексклузивитет) дотичете се и прихватања Езре Паунда (великог песника али и човека који је био фашиста и без увијања говорио да су Јевреји стока), од стране Константиновића. Потом се питате због чега југословенски мислилац (касније „другосрбијански“ гуру) није ни помишљао да се замисли над издајником Недићем или неким другим сумњивим Србином.
То је последица идеолошке отворености која је затворена отвореност. Ако усвојимо начело отворености, онда усвајамо и ризик који с њим долази: тамо где је слобода, тамо је и зло. Када унапред одлучимо да је наше начело отворености (комунизам, други) недоступно злу, када ограничимо сваку мисао о злу која извире из наше одлуке за конкретну отвореност, онда идеолошки ограничавамо саму отвореност. То се најбоље види на конкретним стварима. Тако Константиновић никада није именовао неке од значајних српских писаца друкчије него што је то чинила званична – комунистичка – идеологија његовог времена. У тој ствари био је њен гласноговорник. Јер, шта је значило када је код Црњанског, Настасијевића, Стефановића понављао идеолошке етикете које су већ постојале у јавном окружењу? То су били показатељи његове идеолошке правоверности.
У тој ствари Константиновић је наследник Марка Ристића. Као грађански интелектуалац, обележен жигом оптужбе за троцкизам, Марко Ристић је исписивао најдалекосежније политичке оптужнице. Као младић грађанске провенијенције, обележен партијским нападом Боре Дреновца, Константиновић је исписивао поетичке изјаве лојалности партијској доктрини на сличан начин. Као људи несумњивих интелектуалних вредности, као аутентични људи духа, они су – некад у истим тим тренуцима, некад у оним тренуцима када би се одвојили од партијске службе и скривеног страха – исписивали изванредне странице: Марко Ристић у есеју Из ноћи у ноћ или Три мртва песника, Константиновић у Декартовој смрти.
У томе се огледа трагедија идеолошког човека: у срастању духа са употребом човека. Када Константиновић присваја Паунда са све песниковим антисемитизмом, када тако каже ја-сам-антисемита, иако наравно да није, он је на оној путањи духа на којој би требало да пригрли Светислава Стефановића који даје „поетику српског нацизма“, на којој би требало да каже ја-сам-српски-нациста, иако сви знамо да он то није. Зашто, међутим, он то не може учинити? Зашто може да буде са италијанским фашизмом а не може да буде са српским квислинзима? Зато што оно прво не погађа његову идеолошку истину тако снажно као ово друго. То је његова егзистенцијална противречност и његов удес. Он је трагичан због ове стопљености, јер је вредан само у њој. Таленат сија са злом коме се приклања, које ствара и које оставља као завештање.
То поглавље (Затворена отвореност) готово је читаво посвећено Константиновићу. Да ли је он човек који је својим политичким деловањем постао мањи од свог најпознатијег дела „Филозофија паланке“? Или је он, пишући ту доктрину, применио метод приписивања „другом“ оног фашизма којим се човек служи у борби против тог „другог“? Код Р. К је то „паланачки дух“ али заправо односи се на „племенску“, тачније националну мисао?
Треба рећи оно што његови апологети упорно крију: до самог краја титоистичке Југославије, био је и човек власти. То је постало и ствар његовог духа, попримило је не само облик кетмана него и облик поунутрашњивања. У сећањима Драгољуба Јовановића, Константиновић на опаску да је добро што у НИН-у хоће да објаве оно што он пише, одговара управо по законима овог поунутрашњивања. Јер, он каже: пишем оно што хоће да објаве. Његово јавно лице украшено је ознакама које му је могла дати само та власт: до – у осамдесетим годинама двадесетог века – функционерског статуса у Социјалистичком савезу. То нема нужних веза са сазнањем о човековој вредности. Јер, уметник може бити вредан и као човек власти: Иво Андрић у Краљевини Југославији или Мирослав Крлежа у титоистичкој Југославији. Али, зашто се то скрива? Зато што се преко Константиновића, или преко Коче Поповића, или преко српских „либералних“ комуниста на мала врата рехабилитује један тоталитаристичко-ауторитарни поредак. Тај комунистички поредак, међутим, осуђује управо резолуција Европског парламента, чији наводни баштиници у нас долазе из титоистичког времена. Да би се комунистички поредак могао кришом рехабилитовати, да би његови протагонисти задржали јавни утицај, да би њихови наследници очували запоседнуту политичку и културну моћ, неопходан је маневар скривања њихове изворне комунистичке природе. Она се скрива непрестаном борбом против српског национализма. Та борба је скривена форма рехабилитације титоизма у нашој јавној свести. Константиновић је – својом одлуком – мислилац тог епохалног залеђа.
Да ли је улога Ћосића (којег помињете као једног од хроничара али склоног истом забораву каквом је склона и тзв. лева мисао данашње Србије) анти-филозофска улога записничара селективне историје?
Иво Андрић је издвојио три врсте пишчеве судбине у свету: постоје писци чије су име, углед, значај изнад вредности коју открива њихово дело, као Луј Арагон, Иља Еренбург, Вељко Петровић; постоје писци чији су углед и значај у сагласности са вредношћу њиховог дела, као Монтерлан, Неруда, Крлежа; постоје, пак, писци чији су углед и значај испод вредности њиховог дела, као Роже Мартен ди Гар, Бабељ, Фокнер, Михаило Лалић.
Као писац, Ћосић је – не кажем то први пут – још увек међу онима чије су име, углед, значај изнад вредности коју открива њихово дело. Јер, он је свакако уметник трећег реда. Његови Корени су слабији од романа као што су Кад су цветале тикве или Уста пуна земље. Његове Деобе имају пандан у пропагандистичким романима Оскара Давича (Ћутње, Тајне, Глади), знатно су слабији од Лалићеве Лелејске горе или Хајке. Његово Време смрти представља књижевни анахронизам у односу на Дан шести Растка Петровића из 1935. године. Али, послератни књижевни образац је поништио естетско чуло за дубоко и модерно приповедање Растка Петровића. Део је књижевне и политичке патологије титоизма да је Ћосић јако дуго проглашаван за великог писца.
Као политичка личност, Ћосић представља – у мом доживљају ствари – негативну појаву. Јер, комунистичко наслеђе се спасава и преко његове наводне бриге за српску нацију. Као човек, никада није имао храброст да буде аутентични дисидент: као Бродски, као Милош, као Солжењицин. Одбацивши партијску доктрину, остао је лектирни писац, у важним везама са чиниоцима власти, под паском, али добро обавештен.
Он је – као што сам у књизи показао – идеалан противник са становишта оних који би да умање или уклоне српске интересе и права, који би да српску културу неистинито представе као србијанску, који би да је вежу за паланачку и патријархалну свест. Није био дисидент и зато што никада није могао да не учествује у јавном животу: увек је спреман да нас обрадује својим сазнањима. Све до ових избора, када је разговарао са челником партије који – ваљда под утиском који је понео са тог разговора – недуго потом каже како су они Титова партија и заложи се за враћање Титовог споменика на ужички трг.
Нису, дакле, моје тврдње у Духу самопорицања о обнови титоизма у нашој јавној свести никакве фикције. Све ћемо то – у изопаченом виду – поново гледати. Некима ће бити премијера. Крај је – искуство нас томе учи – веома крвав.
Све се слеже у неразрешивост
Ако је ово питање било превише грубо у смислу поједностављења једне мало комплексније приче, преформулисала бих: Да ли су дисиденти и умерени националисти који су били добронамерни критичари Титовог режима (а што је питање с почетка ове приче), као и левичари попут Латинке Перовић, који ће касније постати најгрубљи и најбеспоштеднији борци против свега што је српско, називајући ту борбу антифашистичком – заправо само две стране једног новчића, једнако анти-историчариске и штетне за истину о улози Срба у Другом светском рату а и касније у југословенским ратовима?
Они су проистекли из једне исте комунистичке идеологије: своје фракцијске разлике пренели су на целину друштва, тако да ми учествујемо у партијским сукобима, иако нема више те партије. Отуд сваки пут стижемо до истих граничника: Дража Михајловић. Српско друштво не може да изађе из рама у који га непрестано стављају сукобљене комунистичке фракције. Зато је било потребно толико времена да се – макар на мала врата – врате Милош Црњански и Јован Дучић, док је требало дупло више времена да се врате Слободан Јовановић и Драгиша Васић. Вратили су се на један скривен начин, као воштане фигуре: не можете их проблематизовати зато што изгледа да обнављате комунистички образац говора о њима, не можете се слободно односити према њиховом делу. Остају, дакле, само апологија и негација, глобалисти и традиционалисти, за и против.
Право разумевање наше културне прошлости би почело од самооптужби српских комуниста, од њиховог искреног mea culpa. Танасије Младеновић – ратни политички комесар и послератни песник, пријатељ Бранка Миљковића и човек веома заслужан за повратак Црњанског – врло је једноставно рекао: ми, српски комунисти, издали смо српски народ. Сретен Марић је – пред смрт – казао: сви су мрзели ту Србију – почев од србијанских комуниста. Али, то су изоловани и појединачни инциденти. Јер, како то да се понови у јавном простору, да постане важна детерминанта јавне свести кад би могло угрозити положаје, плате, станове, породице. Ствари, дакле, временом постају све компликованије, све их је теже сагледавати, јер добијају сасвим друкчије наставке, све се слеже у неразрешивост. То значи да обе комунистичке фракције могу бити задовољне: није могуће изрећи меа цулпа, остају затечене користи.
Први део књиге (Титоизам и секуларно свештенство), нешто је лакши и за шире читалаштво препознатљивији осврт на тренутну ситуацију где се симболично (кроз многима драга сећања на Далмацију) критикује нека врста југоносталније, али и, кроз ту наводну југоносталгију, признавање српске кривице за цепање те државе. (Помињете дечачку маштарију председника Србије о томе да буде светионичар на Јадрану и слично). Да ли постоји разлика између обичне, или приватне носталгије једне веће групе Срба према хрватском приморју и системског самопорицања, уз признавање свекривице?
Приватно човек може волети шта год хоће: то припада његовој слободи, сензибилитету, осећањима, околностима живота. У јавном простору би требало да води рачуна о интересима оних које представља. Ако је председник Србије, која је уставно одређена као држава српског народа, онда ваља да брине о српским интересима. Не треба да поклања хрватском председнику књигу о југоносталгији и прима књигу о Вуковару. Када прихвати неутемељену оптужбу за Сребреницу, онда не служи својој носталгији него намиче менталну – а можда и физичку - омчу на врат онима који нису ни рођени. То нема никакве везе са његовим приватним слабостима. То сам хтео да покажем: како приватна расплаканост и човекова спремност да се по поду размазује, сама по себи безазлена и егзистенцијални кич, ствара нешто дубокосежно злокобно. Осим тога, утакмица о којој приповедам (у првом поглављу књиге Дух самопорицања помиње се фудбалска утакмица Хајдук - Звезда у Сплиту 1971. године када је публика напала играче Звезде, прим.ред) јесте утакмица на којој сам – са девет година – био: можемо се, дакле, сетити много чега из тог времена које нам неистинито приказују као шлаг, торту и чоколаду.
У поглављу „Титоизам и хрватска културна политика“ бавите се насилним (без пристанка уметника) конвертовањем српских писаца у Хрвате или Бошњаке. Звучи као јерес духовита опаска појединих коментатора језика где се каже како „Хрвати данас најбоље чувају српски језик од туђица“ и нове неписмености када се енглеским глаголима и именицама додају српски завршеци и мења их се кроз српске падеже. Да ли је то цинизам или је тај језик који говоре Хрвати (да не набрајамо нове језике као бошњачки или црногорски) само и једино један те исти српски језик?
Нема националне интелигенције у нас
У лингвистичком и у историјском смислу – то је српски језик. Али, нису језици, као ни културе, природне него и вештачке творевине: подлежу уређивању, нормирању, планирању, ширењу. Хрвати су – у сагласности са Србима – штокавски дијалекат (којим говоре сви Срби, за разлику од многих Хрвата) прогласили српскохрватским језиком, да би потом изнели своју идентитетску карту: хрватски језик. То је политичка стварност која временом постаје културна чињеница: добија своја образложења, своје заступнике, свој правац простирања. Када се суочимо са тим чињеницама, видимо колико је далекосежно настојање моје књиге која предлаже да у темељ српског становишта поставимо – поверење у културу. Зато што ни интелектуалци у нас не верују у перо, у духовни рад, него прате шта мисли власт, они нису створили културну подлогу на основу које би политичари били присиљени да уваже чињенице и сазнања српске културе. Интелектуалци практикују кетман или поунутрашњивање кривице – некад се то звало „рајетински менталитет“. То значи да бих као неко ко је написао три књиге о Његошу требало да чекам да ми председник Србије каже којим је језиком Његош писао или чији је он песник.
Да ли део кривице за такав културни модел, где је интелектуалцима испод части да се отимају о писце и да се озбиљно баве српском историјом, лежи и у неозбиљности оних српских интелектуалаца који јесу патриоте?
Нема националне интелигенције у нас. Јер, није довољно нешто знати неопходно је и понашати се у складу са тим знањем. Они који се тако понашају трпе последице на које већина националних интелектуалаца није спремна. Тако је наш национални интелектуалац – како је писао Слободан Јовановић – нека врста полуинтелектуалца. У мојој књизи сам га описао као неког ко има психологију марвеног трговца: кило-за-кило. Упитан зашто није поднео оставку, један полуинтелектуалац – бележи Слободан Јовановић – рекао је: „Ко би се одмакао од пуног чанка.“ Национални интелектуалац био би неко ко опстаје у ситуацији када су – како каже наслов једне лепе песме Растка Петровића – „сви чанци празни“. Ако тако поступа, долази у сукоб са општим кретањем: Михаило Ђурић, Никола Милошевић. Јер, самим својим постојањем показује шта марвени трговци, претворени у интелектуалне торбаре, замаскирани академијама, наградама, комисијама, жиријима, племенским савезима, никако не чине. Показује у чему је смисао Дисовог стиха: „Мрачне душе назваше се патриоти.“ Док левичарски интелектуалац има упориште у левичарској парадигми јавног живота, док грађански интелектуалац има упориште у грађанској парадигми јавне свести, истински национални интелектуалац нема упоришта. Природно је да у таквој култури и нема свести о српском становишту.
Не можемо друкчије објаснити околност да национална интелигенција није успела да се организује у некакав облик. Не можемо друкчије објаснити чињеницу непостојања организационог спајања националних интелектуалаца: и у вертикалном (по животном добу: старост-средње доба-младост) и у хоризонталном правцу (професори-адвокати-новинари-инжењери). Нема никакве повезаности између бројних људи који слично мисле.
Како је то могуће? Нема ни заједничких симбола нити спремности на заједнички рад. Како је могуће да није пронађен начин да се младим људима покаже како опредељеност за националне вредности може човеку помоћи да успе у каријери? Како је могуће да нису пронађене могућности да се младим људима покаже како има и смисла и користи у њиховој одлуци да се боре за националне вредности? Зашто нема развијене солидарности међу члановима националне интелигенције?
Брига за националне интересе-брига за нашу трговачку групацију
У овако користољубивом свету, апелује се на осећања младих људи, док се муком прелази преко њихових животних потреба. Услед тога, услед мањка младог и ентузијастичног света, национална интелигенција има петрификован и мумифициран вид. Ни власт ни године нису доказ за вредну мисао: о било коме да је реч. Ако нисам спреман да чекам да ми председник Србије саопшти своје мисли о Његошу, зашто бих – као човек који је написао три књиге о Милошу Црњанском – оклевао да укажем на недостојност речи Добрице Ћосића о „недовољној“ мисаоности песништва Црњанског? Као што невладине организације фаворизују инфантилизам јавне свести, јер оне очитују једну спремност да се младима унапред даје предност, што има подршку у духовној ситуацији нашег времена, тако национална интелигенција поприма геронтократски вид, јер негује култ геронтократије. Исход таквог кретања није тешко погодити.
Ако, пак, на то додамо очигледно непоштовање највиших домета националне мисли, како у прошлости тако и у садашњости, онда видимо да распоређивање утицаја унутар националне интелигенције – односно, онога што се представља као такво – не иде линијом вредности него линијом племенских, братственичких или интересних подударања одређених људи. Ако форсирамо нашег човека под изговором да бринемо за националне интересе, ако се не осврћемо на веће вредности које очитују други људи националне оријентације, ако им намерно ускраћујемо подршку, спречавајући да националну оријентацију представљају они који су у тој ствари бољи од нашег човека, онда брига за националне интересе постаје фасада бриге за нашег човека. Брига за националне интересе претвара се тако у бригу за нашу интересну, братственичку или трговачку групацију. Она поприма облике саможивог одржања нижих науштрб виших вредности.
Немогуће је променити овакво стање, које проистиче и из усађеног менталитетског склопа, јер нема арбитра који би споља успоставио вертикалу циљева, приоритета и вредности. Код секуларног свештенства такав арбитар постоји: то је спољнополитички чинилац који распоређује подручја утицаја и домете. Није тешко погодити зашто је њихов учинак неупоредиво већи од учинка националне интелигенције. Јер, они имају програм када дођу на власт, док национална интелигенција када дође близу власти има само нашег човека.
Све културне институције су пуне – како кажете – патриота, премда бих их назвао нашим људима, али они су најхрабрији у сопственим купатилима. Јер, шта ако се чанак макар мало испразни?
Да ли је понижењу српске идеје и, на крају, онемогућавање српске одбране допринео онај сој људи који је деведесетих година, када су почели ратови, српске војнике стилизовао као редитељи партизанских филмова који су стилизовали четнике као пијану, простачку багру са брадама и без зуба?
То је било природна последица потпуне помешаности југословенских представа, комунистичке идеологије и српских садржаја. Било је неизбежно да буде тако, јер је читава културна подлога била натопљена како политичким југословенством тако и идеолошким комунизмом. Двадесет година после тога немамо филм о Јасеновцу; немамо ни филм о четничком покрету, иако су се многа историјска сазнања променила; не репризира се ниједан од два снимљена филма о сарајевском атентату; не репризира се ни телевизијска серија о Вуку Караџићу; не емитује се ни норвешки филм о Сребреници, који је приказан и у Норвешкој и у Шведској; сáмо помињање српског становишта је предмет идеолошких одмазди и исмевања.
Све то показује да има нечег неумитног у нашој неспособности да се одмакнемо од титоистичких садржаја. Титоизам је особена решетка кроз коју је пропуштена српска историјска егзистенција: мењају се идеолошка образложења, али распоред сила остаје задат. Титоизам је светскоисторијско понашање које је задато српској нацији. Његов унутрашњи плод је дух самопорицања: као духовна помиреност са овом задатошћу, као пристанак на духовну неслободу, као спремност на поунутрашњивање хрватског становишта у нашој јавној свести. Сваки наговештај српског становишта, као онога што осветљава саму ситуацију, уноси неку свест о њој, бива отуд предмет одмазде. Јер, промена свести о ситуацији позива на промену понашања.
Уједињење под жезлом хабсбуршког цара
Та свесрпска кривица која је неупитна и у коју је јерес посумњати доводи на сцену исти онај фашизам који је имао све разлоге овог света да затре Јевреје. Колико су, у том случају, српски интелектуалци који су себе уписали у патриоте – припомогли овом фашизму да постане идеологија праведника и културних људи који, ето, признају да им је народ испод сваког цивилизацијског нивоа – те да се треба захваљивати Нато на бомбардовању, које ће нас ослободити од нас самих?
Ко год се побуни против преовлађујућег таласа јавног мишљења о страховитим несрећама деведесетих претрпеће одмазду: и у свету, и код нас. Али, и светска представа подлеже променама, јер се и интереси макар преобликују, некад и мењају. Отуд је неопходно стварати услове да промена светске представе има у нашој јавној свести способност да одјекне по нас повољнијим тоном. То је преобликовање културне подлоге на којој се образују одлуке у духу избора националне културе као човековог егзистенцијалног и историјског улога.
У једном од последњих интервјуа које је дао, Дејан Медаковић је рекао нешто што је ушло у наслов: „Чекајући нове патриоте.“ Допала ми се његова увереност да ће доћи нови патриоти. Али, они не треба само да буду биолошки нови, да буду млади, што ће свакако бити, него треба да буду и друкчији од оних који се данас називају патриотима. То би била промена културне подлоге о којој говори моја књига. Да би они могли да буду друкчији, неопходно је кренути им у сусрет сада када их уопште не видимо на хоризонту. То значи да им је потребно подастрти доступан каталог могућих знања и искустава: у тој дужности је написана моја књига.
На самом почетку, пишући о набоју антиинтелектуализма у нашег председника, а и пропаганде уопште („пропагандни слогани имају увек две особине: да су ефикасни и да су глупи“) говорите о демагошком методу који све противнике, одакле год долазили, ставља у исти кош, а тај кош данас има налепницу „фашизам“, „клерофашизам“, „ретроградне снаге“ итд. Да ли мислите да у Србији данас постоји снага другог мишљења која је довољно јака да победи ту гласну једнообразност и да, будући да су интелектуалци међу политичарима (попут Коштунице) гадљиви на узвраћање истим оружјем, та друга порука уопште има икакву шансу да стигне до крајњег корисника, сутра гласача или објекта ове кампање?
Улазак у Европску унију за српски народ ће значити оно што би значило – да је до њега дошло – уједињење под жезлом хабсбуршког цара: обнављање југословенске конфигурације под хрватском доминацијом. То је потпуна историјска инверзија наше националне егзистенције. Можда је она неминовна. Али, ни побуна против таквог кретања није мање оправдана. Тако сам јавно подржао чиниоце националне опозиције на овим изборима: проглас за политичку и војну неутралност и Двери. Они од тога неће ваљда имати штете, док се мени пружила прилика да макар манифестационо приближим своје речи неком јавном чину.
Припало нам је да живимо у временима прединтелектуалне свести. Нису то једина таква времена у историји. Нема наде да ће скоро бити боље: предстоје нам године тихе окупације и симулиране демократије, живота под колонијалном и окупационом влашћу, премда не бих искључио спиралу повећаног насиља. Наша дужност је да говоримо оно што мислимо и када нема наде да ће бити усвојено. То је интелектуални вид побуне. Побуна је, пак, егзистенцијални моменат духа.
Последње поглавље вашег „Духа самопорицања“ најчешће је критиковано, тачније наслов („Српско становиште“) одмах је по изласку књиге постао предмет грубог подсмеха неистомишљеника и нека врста синтагме коју често цитирају многи аутори. Шта је „српско становише“?
Никаква моћ не стоји иза „српског становишта“
У другом издању своје књиге, које се појавило ових дана, написао сам веома опширан текст под насловом „У сенци туђинске власти“ у којем сам одговорио на садржинску страну онога што ми замерају. Неким од кључних одредница „српског становишта“ посветио сам трећину овог веома опширног текста. Ту сам показао да појам „српског становишта“ у себи садржи и компоненту универзалности, и компоненту ненасилности, и компоненту регионалности, и компоненту вредности, и компоненту слободе. Показао сам то на сасвим конкретним и скорашњим примерима који проистичу из историјског ритма самопорицања који испуњава двадесети век у нас.
Они који су се усмерили против закључака моје књиге нису појединци као такви; они су представници идеологије коју подвргавам критици. Њихову критику отуд не треба поимати лично: мржња и увреде којима сте обасути носе само жар идеолошке ревности. Посматрао сам такве жреце у часу када се рушила комунистичка идеологија: деловали су као људи који никад ништа рђаво никоме нису ни помислили, камоли учинили. Јер, били су службеници вечности која се суновратила у време.
Тако је један данашњи колумниста капиталистичког Блица писао, 1984. године, да би Николу Милошевића – због критике Лењина – требало убити као штакора. Убити човека као штакора због критике Лењина, да би колумниста данас ширио мултикултурализам са капиталистичког валова? То је духовна подлога нашег секуларног свештенства. Њен императив подразумева да човек увек буде уз и за власт: домаћу, ако не страну; страну, ако не домаћу; најбоље – као сада – и страну и домаћу. Оријана Фалачи је – описујући један афрички преврат у осамдесетим годинама двадесетог века – прецизно и лепо описала шта се догодило: „Опет ће победити власт. Вечна власт која никада не умире.“ То је интелектуално и морално блато кроз које се крећемо.
Сада поново настаје свет вечности: успех и срећа су на видику, на дохвату руке, сва историјска и политичка питања су решена, треба се уклопити, учланити у прогресивно историјско кретање, пригрлити његове носиоце. Треба, дакле, изнова и бесомучно лагати. Како се све то понавља, природно је да се понавља идеолошка реторика искључивања и вређања. Отуд све критике мог истицања „српског становишта“ испуњавају задати образац и не обазиру се на чињенице. У свом одговору показао сам да ме нападају по обрасцу који је прописала идеологија секуларног свештенства. Он укључује – како кажете – грубо подсмевање. Нема ту ничег личног. На делу је или револуционарни или постмодерни хуманизам: убија се у име пролетерског интернационализма, али и у име глобалистичког мултикултурализма.
Карактеристично је да појам „српског становишта“ везују за мене, али не и Црњанског који га је афирмисао. Јер, ако би критику проширили на Црњанског, онда би себе довели у сувише очигледну везу са критичарима Црњанског из 1935. године. Тада би се обелоданило да они баштине две традиције критике како Црњанског тако и „српског становишта“.
Комунистички надахнути пропагандисти су Црњанског – због „српског становишта“, али и других ствари - именовали као „фашисту“. Мојим критичарима не одговара препознавање њихове блискости са овом бољшевичком традицијом која им је прирођена. Један од њих је у емисији Пешчаника, 9. марта 2012. године, јавно објавио да има разумевања за терор у Београду, после 20. октобра 1944. године. Био је то терор којим су толики људи без суда побијени: Светислав Стефановић, Григорије Божовић, Бранко Поповић. Професор и сликар Бранко Поповић је у својој кући крио слике српских мајстора да их Немци не би однели. Није их покрао него вратио у Народни музеј. Убијен је без суђења као народни непријатељ. (Коча Поповић је – по сећању Миодрага Б. Протића – тражио да из Музеја савремене уметности узме платно Саве Шумановића и поклони га Титу за рођендан. Задовољио се сликом Моше Пијаде. Намећу нам га као светионик вредности. Није проблем само у томе што је узео музејску слику него што је учвршћивао култ личности. Светионик вредности који ствара култ личности?) Када кажете да имате разумевања за такав терор, онда у сопствену политичку адресу у данашњици укључујете спремност на терор. Отуд је јасно не само њихово порекло него и њихова актуелност, оно на шта су они спремни ако се укаже прилика: терор. Уклањајући Црњанског из везе са „српским становиштем“, они скривају сопствену везу са бољшевизмом.
Али, и са оним што га у нас неизоставно прати: са титоизмом. Који чинилац конструише претварање бољшевизма у титоизам?
Недавно је негдашњи високи функционер титоистичког поретка, човек који је био на свим високим државним и партијским функцијама у Србији, на свим, инжењер Душан Чкребић, у Политикином фељтону о Кочи Поповићу, поновио комунистичке стереотипе о Црњанском као „фашисти“. Када му је указано на чињенице које доводе у сумњу његове стереотипе, Чкребић је себи допустио да устврди како је национализам из Идеја „разорио неке државе“. Ова алузија открива менталну везу некадашњих комуниста и садашњих критичара „српског становишта“. Како су Идеје излазиле 1934. и 1935. године није јасно које је државе њихов национализам могао разорити. У том времену, разарању Краљевине Југославије биле су склоне две идеологије: комунистичка и усташка. Споразум Моше Пијаде и Мила Будака направљен је у Лепоглави 1933. године.
Одредницу „фашистички“ је Црњанском прилепила комунистичка пропаганда, али и пропаганда једног Савића Марковића Штедимлије, који ће постати сарадник Павелићевог режима, да би – у време када је Душан Чкребић био председник Привредне коморе Србије 1971. године – у загребачком ВУС-у подржао рушење Његошеве капеле. Као што инжењер Душан Чкребић баштини – својом оценом Идеја – све ове традиције, тако данашњи критичари „српског становишта“, какво је изложено у мојој књизи, на тим традицијама заснивају своју критику. То показује да они теже укидању демократских садржаја јавне свести, све до разумевања за многоврсне форме насиља и – чак – терора, у корист интереса хрватске културне политике.
Непрестаним понављањем самог појма „српско становиште“ у непримереним и садржајно бесмисленим контекстима, они настоје – у складу са техником пропаганде – да га учине садржајно празним и погодним за манипулацију. Невоља је у томе што тај појам није појам никакве владајуће доктрине, никаква моћ не стоји иза њега, па није усидрен у некаквој непосредној традицији, будући да је најпотискиванији појам наше јавне свести. Тако његово обесмишљавање помоћу подсмешљивог понављања има различите и не увек препознатљиве учинке. Пре петнаест година су – у свим западним медијима – исмејавали Петера Хандкеа због његове политичке различитости. Данас су присиљени да организују скупове на којима морају да објашњавају како су онда били у праву. То значи да је са историјске ситуације спао вео саморазумљивости који су распрострли масовни медији. Ствари се све више откривају у својој сложености. Ни интереси нису увек исти. Све је, дакле, већ сада постало много упитније, сумњивије, проблематичније. Чињенице је све теже сложити са тадашњом пропагандом. Ко зна шта се може догодити за петнаест година? Могуће је да наступе и много далекосежније историјске корекције.
Наступање нове вечности
Али, идеолози о томе сада не мисле. Јер, наступила је нова вечност која има изглед велике журке: фолирање је у процвату, зна се ко је у тренду а ко мора да се потруди да то постане, каријере су у наговештају, комплекси се могу прикрити или иживети, новац однекуд притиче, понегде нам њиме само машу, али није недостижно, барем за нас, можда само за неке од нас, све је лепо, трчимо на београдском маратону, имамо складне шорцеве и модерне мајице, патике су фирмиране, дискрено али неопозиво показујемо да нисмо одавде, да смо светски људи случајно забасали у провинцијално блато, премда се сналазимо, шта се ту може, морамо спасити ниво онога што је тако цоол, онога што је више дрско и безобразно него што је свеже и мирно, попут неба које је северњачки плаво или јужњачки топло, како кад, премда за нас увек сија сунце, живимо нереално, дакле могуће је, тутњи из даљине неки ужас, али је још далеко, ко би о томе сад мислио, има неке опуштености у овом ропству ког смо се напокон дочепали.
