Познато је, да се, модерне нације и национални покрети јављају и развијају у XIX вијеку. Главна одлика једне нације јесте језик. Људи који говоре истим језиком, треба да су једна нација. Временом је овај фактор занемариван, па данас имамо више нација које говоре истим или јако сличним језицима. Такве нације познате су и као политичке нације, односно нације настале на основу државне творевине. Политичке нације су нпр. белгијска, македонска, црногорска, италијанска итд, јер су све оне настале на основу формираних држава, гдје су државне границе послужиле као калуп за нације.
Поред политичких нација, постоје и природне нације формиране на основу истог језика и етноса. Такве нације су нпр, чешка, пољска, грчка, српска, итд. Оно што многе савремене нације не посједују, то је протонационални идентитет. Осјећања колективне припадности у неким дијеловима свијета, постојала су и прије XIX вијека, уклапајући се са савременим нацијама. То зовемо „прото-националним“.
Наслов овога рада, указује да ћемо пажњу обратити на прото-национални идентитет код Срба. Српски прото-национални идентитет обрадио је и Ерик Хобсбаум, један од значајнијих теоретичара нације и национализма. Хобсбаум је установио, да су Срби имали прото-национални идентитет.
Још у средњем вијеку, иако не можемо у то вријеме говорити о националним идентитетима, код Срба на Балкану постојао је прилично изражен идентитет. Он се спомиње у титулама владара, средњовјековним световним и црквеним повељама и другим списима, као и у списима српских сусједа и страних путника, који су писали о Србима. Регионализми су такође били изражени у средњем вијеку, тако да су се Срби често идентификовали по регијама у којима су живјели. Тако смо имали Рашане, Бошњане, Травуњане, Хумљане, Усоране, Приморјане, и многе друге. Такође, словенски идентитет је био доста изражен, како код Срба, тако и код других словенских народа у средњем вијеку.
Крајем средњег вијека ударају се темељи српском прото-национализму. Косовска битка и Косовско предање, сјећање на срушену државу и старе владаре и господу, код Срба крајем средњег вијека образовали су снажна осјећања колективне припадности. Буре сеоба раселиле су Србе на широком простору од Беча до Црног Мора и од Паноније до Јадранске обале. Многе српске колоније населиле су се и у Русији, Италији и другим крајевима Европе.
Куда год да је пут навео Србе, они су са собом носили свијест о томе да су Срби. Епске народне пјесме, опјевавале су Косово, Лазара, Немањиће, Краљевића Марка и многе друге личности и догађаје из српске историје. Српски гуслари су код обичног народа његовали и чували свијест о њиховом српском идентитету. Неписмени чобани, тежаци, граничари у војним крајинама, раја турских спахија, образовани Срби, угарски и аустријски племићи српског поријекла, сви су они знали бар неколико старих српских пјесама. Чика Јова Јовановић-Змај, био је у праву кад је говорио да је Србина пјесма одржала. Она је била уџбеник српске историје.
Пропаст српских држава преживјела је Српска Православна Црква. Проживљавајући све добро и лоше са народом, она је чувала и народни идентитет. Пред турским, угарским, аустријским и млетачким властима, она је била заступник и бранилац српскога народа. Црквени великодостојници били су и вође свога народа. Кад год би се Србину тло заљулало под ногама, он се хватао за црквене двери. Колико је била нераскидива веза између Срба и њихове православне вјере, говори и чињеница да су они православље називали „српском вјером“.
Обичан народ слушајући на литургијама о светитељима српске крви, гледајући иконе тих светитеља, слушајући да се његови патријарси, епископи и свештеници, као и цркве и манастири, називају српским, да је њихов језик и писмо српско, могао је да закључи да је и њихова вјера српска. Тако су црква и народ постали једно, те је добро говорио хрватски национални радник Људевит Гај, да код Срба „од олтара до чобана ништа бити не може што не би народно било“. Све ово говори о јаком прото-националном идентитету код Срба.
Било је и оних који су у протеклих више од стотину година, приговарали и оптуживали Србе да су многе православне народе посрбили преко српске цркве. Многе чињенице говоре против таквих инсинуација, а ми ћемо навести неколико.
Српски патријарси су поред Срба, у својим црквеним титулама наводили и Бугаре, јер су једно вријеме били и патријарси Бугара. На подручју дјеловања СПЦ у прошлости, нема трагова о некој већој страној народној маси. Да је којим случајем било неког масовног посрбљавања, као што неки тврде да га је било у Босни, Херцеговини, Далмацији, Хрватској и Славонији, морали би остати документи и споменици на језику тих народа који су тобоже посрбљени. Таквих докумената и споменика нема. Српски архијереји су чак пазили на друге православне народе, па су се тако 1786. године, заузели за Грке и Румуне у Хабсбуршкој монархији. Издејствовали су дозволу за прослављање њихових народних заштитника и то „За Греческу Нацио дне 21 маиј Равно апостолних цареи, и патронов Греческога Народа, Константин и Елена, и за Влашки Народ дне 14 окт. праздник свјатја Параскева“.
Сматрамо да је прото-национални идентитет неоспоран код Срба. На тим темељима конституисана је модерна српска нација. Значајан дио Срба који је примио римокатоличанство и ислам, развијајући се у другим културама и политичким системима, временом се удаљио од свога српскога идентитета. За српско национално тијело, они су како ствари стоје за увијек изгубљени.
