Снимање дугометражног документарног филма о Светом владици Николају покренуто је једним необичним догађајем. У заоставштини богатог предратног трговца Љубе Сарачевића његова ћерка Милица пронашла је филмски запис из 1939. године, са освећења цркве Светог Николе у Шилопају под Рудником. После сложене рестаурације испоставило се да се на филму налазе и драгоцени снимци тадашњег владике жичиког Николаја Велимировића. Први који су видели запис са старе траке - чланови Управе Српске православне цркве у Берлину – доживели су вредно откриће као знак. Покренула се воља да се стари документарни запис угради у озбиљан и пре свега занимљив филм рађен по западним стандардима, а који би српској али и светској јавности открио нови и потпунији поглед на живот највећег црквеног проповедника, како су га многи називали, чак и највеће црквене личности двадесетог века. После вишемесечних припрема, сакупљања обимног материјала и снимања на више локација у земљи и иностранству, плодне сарадње са Архивом југословенске кинотеке, филм иза кога стоји и стручни савет у коме су православни епископи и професори теологије, историчари - монтиран је и био спреман за почетак свог живота пред српском публиком, али и публиком више земаља света. СВЕТИ НИКОЛАЈ СРПСКИ је направљен као комбинација филмског језика најбољих сличних западних остварења и православног виђења света и може се сматрати правим филмским житијем.
у продукцији СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕНЕ ОПШТИНЕ БЕРЛИН
СВЕТИ НИКОЛАЈ СРПСКИ
Ђакон Ненад Илић
СВЕТИ НИКОЛАЈ СРПСКИ
текст целовечерњег документарног филма
НАРАТОР:
Ко је овај човек?
Имао је, како кажу савременици, глас онога “који може да говори и боговима и људима и зверима”. Имао је очи човека који се сусрео с Богом лице у лице, очи векове старе.
Везан за своју земљу и свој народ, највише је био нападан баш од својих сународника, а крај живота морао је да дочека у изгнанству.
Ко је, заправо, овај човек?
Балкан с краја деветнаестог века...
Мала, сиромашна и ратовима за ослобођење од турске власти измучена Србија стреми ка Европи. Краљ Милан Обреновић, после средњег века први крунисани српски владар, склапа тајни споразум са Аутроугарском.
Сељачка Србија се суочава са потребом описмењавања и модернизације.
Око сто километара југозападно од српске престонице, Београда, на реци Колубари налази се варошица Ваљево. У доскора искључиво занатском насељу отварају се и први индустријски погони, стиже железничка пруга, електрична енергија, отвара се Гимназија, приказују се прве позоришне представе...
Село Лелић - недалеко од Ваљева, на обронцима планине Повлен.
Пред најбурније дане српске историје – пре Карађорђевог и Милошевог устанка досељава се почетком 19. века из босанске Сребренице у село Лелић Антоније Анта Јовановић, пореклом из Бањана у Црној Гори. Он се у оба устанка истакао својим богољубљем и родољубљем и, после завршеног другог устанка бива изабран за кнеза ваљевске нахије Подгорине, са седиштем у Лелићу.
Кнез Анта имао је два сина: Симу и Велимира, и његова, Антина, породица рачва се у два смера: у Симиће и Велимировиће.
ОТАЦ ЈОВАН:
И овде су - Велимировићи. Ту су биле неколико кућа. И Сава Велимировић покојни је био и Новак, све су то браћа, рођаци. А овамо, с ове стране, су Радосављевићи. То је било некада једно братство. Тако се и рачуна: да је један предак био па је онда... После су била два брата.
Ово је кућа владике Николаја. Овде је он рођен.
НАРАТОР:
Никола Велимировић рођен је на Туциндан 23. децембра 1880. по старом календару, по новом – 4. јануара 1881. Од оца Драгомира и мати Катарине, рођене Филиповић, обоје из села Лелића.
ОТАЦ ЈОВАН:
И дођемо овде, кући код баба- Кате. Поздравим се, пољубим је у руку, јер сви смо је поштовали. Тако смо је сви у селу звали: Баба Ката.
НАРАТОР:
Могло би се рећи да дом Велимировића није био само сеоска кнежевска аристократија већ и духовно-свештена.
НИКОЛАЈ:
Уочи недеље, када би био обављен посао преко седмице, скупљали смо се ми да бисмо се помолили Богу. Увече би мој дед, глава куће, сазвао на молитву. Капеле у кући нисмо имали. Када је ружно време молили смо се у кући, а кад је лепо време напољу, у дворишту. Звездано небо било нам је црквено кубе, Месец права икона, мили дед поп. ..
Крстили смо се и молили гледајући у земљу и уздижући погледе наше пут звезда. Молитва би се завршила дубоким поклоном и гласним Амин. Када ми данас пада на памет ова молитва ја осећам више побожности, скрушености и мирноће душевне него што сам осећао у свим великим црквама света у Европи и Америци...
НАРАТОР:
Забележио је своја сећања из тог периода свог живота владика Николај...
Мали Никола учио је и завршио основну школу у манастиру Ћелијама близу Лелића.
Ту га је “поп Андрија” старешина манастира, надалеко познати добричина и весељак, јунак из српских ратова с Турцима, учио родољубљу и говорио му о славној и тешкој српској прошлости. Учитељ Михаило Ступаревић никад није имао бољег ђака од малог Николе, па је свим силама настојао да Никола, по завршетку основне школе настави школовање у ваљевској гимназији.
Српска интелигенција на прелому векова била је углавном са села и школовала се радећи по богатијим градским кућама. Тако су се школовали многи Николини другови, а он сам је у Ваљеву прво живео код старе учитељице, госпође Милке Чобановић која је у младости била прва љубав Милована Глишића, и помагао јој око куће.
Она је, уствари, она чувена Милка из староградске песме...
Да... Србија је била и остала мала земља...
После свршених шест разреда гимназије у Ваљеву Никола покушава да се упише на Војну академију, али га комисија одбија због неухрањености, малог обима груди.
Тако се Никола уписује на Богословско-учитељску школу у Београду.
Није ни чудо што је младић Никола као и многи његови вршњаци, желео војну каријеру.
После читавог века ратовања Србија се тек налази пред великим и славним ратовима...
Године 1903. у Београду пучисти су убили последњег владара из династије Обреновића, Александра, и његову жену краљицу Драгу.
На престо долазе потомци вође првог српског устанка, Карађорђевићи.
Односи Србије и Аустроугарске се заоштравају. Долази до избијања такозваног “царинског рата” између две земље.
На Балкану је све снажнији и покрет за уједињење Јужних Словена...
Никола Велимировић, живећи у Београду у лошем смештају и са недовољно новца завршава Богословију као један од најбољих ђака. Приходе допуњује радом на дистрибуцији Хришћанског весника код утицајног и добростојећег проте Алексе Илића. Код проте се окупља млађа напредна генерација богослова, угледни људи тадашњег Београда, неки страни посланици, многи свештеници и национални радници из неослобођених крајева.
У кружоку се критикује лоше стање у јерархији и траже се решења за црквене проблеме.
Никола пише и објављује своје прве, младалачке и бескомпромисне новинарске текстове у “Хришћанском гласнику”.
НИКОЛАЈ:
...Нека онај, који је покренуо питање о узроцима опадања вере и морала у нас и у овоме факту види један од тих узрока и нека га добро подвуче.
Ми само скрећемо пажњу читалаца, вршећи нашу дужност према Цркви, а надлежни могу и даље не водити рачуна о неизбежним последицама оваквих радњи.
НАРАТОР:
По тадашњој пракси свршени богослов Никола бива прво постављен за учитеља. У свом крају, у селу Драчићу, десетак километара јужно од Ваљева.
У Драчић је из Београда млади учитељ однео не само диплому богословије већ и тешку болест – шкрофуле – коју је зарадио животом у влажним и мемљивим становима и лошом исхраном.
Лекари му препоручују боравак на приморју.
Боравак у манастиру Савина и Боки Которској тада под аустроугарском влашћу, оставио је трага у једном од Николајевих раних радова.
НИКОЛАЈ:
Вечност би ми била кратка, да се науживам красота твојих, о лепа Боко! Збогом, бисере, међу земљама! Збогом и ти, поносна Савино, што се као лабуд белиш крај мора! Продужи храбрити твоја верна чеда, тај најплеменитији род људи, да стрпљиво с вером и надом истрају у чекању дана, кад ће се испунити наде Србинове! Продужи славити име Пресвете Богоматере, како би Она по великој милости Својој ускорила тај дан, дан опште српске славе, српског Успенија!
НАРАТОР:
Ускоро ће се Никола на неко време растати и од вољене Србије.
После кратког учитељевања у Лесковицама, селу суседном његовом Лелићу, Никола добија стипендију за школовање у иностранству.
Једно од сведочанстава говори о томе да је Николин одлазак на студије у иностранству одређен разговором проте Алексе са тек крунисаним краљем Петром првим.
КРАЉ ПЕТАР:
Спремамо се за велику државу Југославију. Хоћу да пошаљем на школовање људе који ће да буду владике у новој држави. Распитај се која би то деца била.
НАРАТОР:
Прота му је, не двоумећи се, одговорио...
ПРОТА АЛЕКСА:
Једног бих ти одмах могао рећи: Никола Велимировић.
НАРАТОР:
Кад је Никола дошао у Београд из села у ком је учитељевао, краљ га је примио.
КРАЉ ПЕТАР:
Иди куд хоћеш и студирај шта хоћеш, али мораш завршити теологију јер хоћу да се после тога закалуђериш.
НАРАТОР:
Никола је замолио краља да одложи коначну одлуку - док не размисли и док не добије благослов од родитеља.
Било како било, Никола је добио стипендију за студије на Старокатоличком факултету у Берну, као најподеснијем западном факултету за православне студенте.
Добра стипендија омогућила му је да путује ван Швајцарске и слуша и предавања најбољих професора богословских предмета на немачким факултетима.
По завршеним дипломским испитима на факултету у Берну, Никола је и докторирао на тему: “Вера апостола у Васкрсење Христово као основна догма апостолске цркве”.
Године 1908. Аустро-угарска врши анексију Босне и Херцеговине.
Међу Србима, како оним под туђинском влашћу, тако и међу онима у матици, настаје велико узнемирење... Рат је овог пута ипак избегнут.
Николај је у то време већ у Енглеској. Завршава студије филозофије у Оксфорду, а докторира у Женеви, на француском језику. Тема: Филозофија Берклија.
ОТАЦ:
Драги наш Никола,
Сад добисмо твоје писмо врло скромно. Као да је писато у нерасположеном стању, не знаш шта радиш, мислиш и намераваш, да ли учиш и спремаш се за испит, или не, па ако не осећаш себе спремна за полагање испита, и не можеш добити са друге стране, а ти ми јави колико ти треба да ти пошаљем. Ја ћу узети у ваљевском заводу, који ћу задужити моје акције, или ћу узети по књижици заложеној што сам дао на штедњу; другова средства ја не знам...
...твој отац
Драгомир
НОВИНАР:
Наш пријатељ и врсни сарадник, доктор теологије Никола Велимировић, који се бавио годину дана у Енглеској ради довршавањасвојих богословских студија, положио је ових дана докторат из философије са одличним успехом. Доктор Велимировић враћа се крајем овог месеца сасвим у домовину своју.
НАРАТОР:
Повратак у Београд, са две дипломе и два доктората...
Међутим, доктору Велимировићу врата, благо речено, нису широм отворена. Заклањајући се иза административних прописа, просветне и црквене власти не желећи да му нострификују дипломе - приморавају двоструког доктора наука да заврши седми и осми разред гимназије и положи матуру!
У време тих догађаја Никола по трећи пут у животу долази на границу смрти.
Први пут је још као беба од годину дана био уцењен од хајдука. Други пут га је на излету са школом полумртвог извадио из реке у којој се давио један старији ђак, Сретен Савић из Доњих Лесковица. Трећи пут је дошао у животну опасност, кад је 1909. године по повратку у Београд, сахранио брата умрлог од дизентерије, а онда и сам добио ту опаку болест.
После три недеље лечења у државној болници лекар је изјавио да је стање његове болести такво да једино Бог може спасти. Др Никола Велимировић није био овим лекарским мишљењем узбуђен.
НИКОЛАЈ:
Ако је моја служба Господу потребна - Он ће ме спасити.
НАРАТОР:
После шест недеља тешког боловања он је потпуно оздравио. Из болнице је отишао право у митропологију и изјавио да хоће и жели да испуни обећање о свом монашењу. Митрополит Димитрије упутио др Велимировића у оближњи манастир Раковицу где, је после двонедељног искушеништва, замонашен 17. децембра 1909. године.
На постригу је добио име Николај.
Др Николај добио је чин јерођакона 19. децембра, а чин јеромонаха 20. децембра исте године.
Одавно се у Београду „зуцкало” да је др Велимировић велики беседник. Кад је београдска штампа објавила да ће јеромонах Николај беседити у Саборној цркви иза Божића, на Светог Стефана, у цркви је још зарана тешко било наћи места. Елита Београда, може се рећи вођи народа, академици, професори универзитета, генерали, чак и краљ, дошли су да чују беседу. Беседа је трајала један сат, а слушаоци, међу њима и рационалисти и атеисти, били су подједнако очарани. Боље рећи усхићени. У једном стању дотад њима непознатог екстатичног заноса.
НИКОЛАЈ:
... Није човек оно што се може сместити у један гроб, но оно што се не може сместити ни у васиону.
... Бог се не скрива од човека. Грешан човек скрива се од Бога, скрива се док га сасвим не изгуби из вида.
...Црква је та која треба да даје дух државном уређењу, а не да га имитира.
НАРАТОР:
Велики беседник је рођен!
Кад је краљ напустио цркву Николаја је дочекала група одушевљених београђана. Неки од њих су узвикивали да треба одмах да уведу Николаја у митрополију, “где му је место”!
Вероватно је и то превелико одушевљење народа утицало на одлуку митрополита Димитрија да неколико дана касније доктора Николаја упути на студије у Русију, на “оправослављивање”.
Већ после првих академских расправа са студентима и професорима прочуо се у Петрограду. Наравно, било је излишно да двоструки доктор наука проводи време на факултету, тако да је боравак у Русији искористио да се упозна са људима, да пропутује велику земљу и упозна се са црквама, манастирима, светим лаврама.
Под утицајем дела Достојевскога и Соловјева зачела се тада у др Николаја мисао о Свечовеку, насупрот Ничеовом Натчовеку.
НОВИНАР:
Др Николај Велимировић, јеромонах, краљевим указом постављен је за суплента Богословије Светог Саве...
ПРОТА АЛЕКСА:
Та плата неће бити довољна ни за твоје издржавање, а камо ли, да се од ње што може одвојити за отплату дуга...
НОВИНАР:
Пре овог постављења факултет богословски на Универзитету у Берну, поново је понудио др Велимировићу, место доцента на Универзитету, а у исто време понуђено му је и уредништво чувеног журнала - часописа “Реви интернасионал д’ теоложи”, који се уређује на три језика...
ПРОТА АЛЕКСА:
По моме знању ништа друго не можемо пронаћи, други извор за исплату дуга, него штампање беседа...
НОВИНАР:
Како смо извештени, др Николај ће се ускоро вратити у своју отаxбину из Русије, куда је у почетку ове године отишао на неко време.
ДРУГИ НОВИНАР:
Господин Николај Велимировић говорио је прекјуче у Саборној цркви пред многобројном публиком...
НОВИНАР:
...и данас кад га кортеши хвале на сва уста, овај доктор нема православног факултета. Уосталом, ми смо пред дужношћу да се овим Господином позабавимо мало више, да кажемо нешто о оној прошлогодишњој рекламерској беседи на Божић и о студији “Његош и религија”...
НАРАТОР:
Похвале и напади - нико према Николају није равнодушан.
Таква судбина пратиће га кроз цео живот.
Николај почиње да пише веће радове. Они се прво објављују у наставцима у часописима, а затим бивају штампани као књиге.
“Религија Његошева”...
НИКОЛАЈ:
Многим нашим савременицима, како богатима тако и сиромашнима духом, религија изгледа као неки стари замак, чији су рогљеви и врхови порушени, чији су зидови избушени и пролокани, капије попадале, врата накривљена и прагови избијени...
Но, религија, као творачка моћ човекова, није мртва но жива; она је и данас исто онако животна и моћна као и негда, само што се она данас друкче произноси и изражава него ли негда.
НАРАТОР:
Као да је Николај цео свој живот посветио томе да докаже истинитост ових редова.
“Сензација у нашој научно-философско-богословској литератури!”
“Не само штета, већ је и грех не прочитати ову ретку књигу!”
“Млади професор београдске богословије ништа мање није интересантан од самог цетињског владике”, пише чувени строги критичар Јован Скерлић, али се придружује онима који се “брину” за Николајеву православност.
По Скерлићу је, с друге стране, Николајев очигледан дар опасан за омладину јер он опсењује масе и лоше утиче на млађе генерације замењујући “стварност” идејама и веровањима да су “идеје” и “Божја љубав” основни закон овога света.
Историја Српске православне цркве, као једне од помесних цркава православног хришћанства одвијала се кроз векове на месту сусрета Истока и Запада, две хришћанске вероисповести и две вере – хришћанства и ислама.
Христијанизација српских племена била је дуг и сложен процес, који је од времена рада свете браће Ћирила и Методија и појаве словенске писмености добио на снази.
После периода нестабилности у коме су српски владари потпадали наизменично под утицај Западне и Источне цркве, оснивач владарске лозе Немањића, Стефан Немања недвосмислено се опредељује за источно православље.
Немањин син Растко, који је по монашењу добио име Сава, постаје први српски архиепископ, а српска црква постаје аутокефална. Рад Светог Саве на верском и културном подизању свог народа ударио је трајан печат историји српске цркве и народа.
У време цара Душана Немањића српска црква стекла је статус патријаршије, а после потпадања српских земаља под Отоманско царство, црква је заправо једина институција која чува идентитет српског народа.
Наравно, током периода ропства општеобразовни и теолошки ниво свештенства знатно је опао, тако да црква ослобађање Србије у деветнаестом веку дочекује углавном само са моралном снагом и сачуваним основама вере.
Нова држава која покушава да се устроји по европским обрасцима цркви признаје заслуге за очување нације. Међутим, генерације интелектуалаца школоване на западним универзитетима удаљавају се од своје православне цркве и почињу да је доживљавају као конзервативни баласт у процесу модернизације и приближавања западним демократијама.
У време почетка Николајеве делатности у Србији, свештенство није на високој цени, чак је често и мета исмевања.
Не очекује се да неко из црквене јерархије крене стопама првог српског архиепископа, Светог Саве. Да неко уопште може да дубок корен православне духовности споји са модерним културним тековинама, и да заправо скине прашину са историјских путоказа српског народа.
Наравно да појава неког као што је Николај збуњује многе.
НИКОЛАЈ:
Бити човек, па и велики човек, то је мало. Будите богови вели Свето Писмо. Буди човек, то је кратак програм. Будите богови то је највиши програм.
НАРАТОР:
А Николај наставља да изучава науку, философију, теологију, уметност, наставља да беседи и пише и почиње интензивну националну делатност. У Сарајеву је дочекан као већ чувени беседник. Остаће запамћење његове речи: “Својом великом љубављу Срби Босанци анектирали су Србију Босни.”
Чим је завршена служба Божија један Полицијски официр га је испратио на први воз за Београд. Претходно му је честитао на говорничком таленту.
При повратку, у Земуну, скинули су га са воза и дуго испитивали.
Године 1912. излазе књиге “Ниче и Достојевски” и “Беседе под Гором”.
Савременици се слажу да Николајеве беседе делују на душу човека “исто онако као кад се унесе светлост у мрачну собу”.
“Појавио се проповедник кога је требао двадесети век”.
Беседу о великом Имену, познати српски писац Бранислав Нушић ставио је за узор беседе у својој Реторици.
НИКОЛАЈ:
Бог, ова једна реч сачињава сву моју проповед. Кратка реч, но опсежан смисао, магична моћ...
НАРАТОР:
У зиму 1912. избија Балкански рат. Србија заједно са осталим православним земљама Балкана креће у коначно ослобођење од турске власти.
Иако није био мобилисан, доктор Николај, суплент Богословије Светог Саве, одрекао се своје плате, уступио је држави за време трајања рата и кренуо са војском на бојиште. Не само да држи беседе и теши народ у ратним страдањима него и сам лично учествује као хуманитарни добровољац и помоћник пострадалима и болеснима.
Кад се после успешних ратова Србије 1913. састао Свети архијерејски сабор, његови чланови су се споразумели да др Николаја изаберу за епископа упражњене Нишке епархије.
На опште велико изненађење, Николај изјављује да се избора не може примити. Како због својих погледа на епископско звање тако и због нездравог стања у цркви.
1914. Излази нова књига Николајевих беседа изговорених у време балканских ратова – “Изнад греха и смрти”. У њој су и речи: “ништа у свету не чини човека тако ништавно маленим као страх од смрти.”
Књига је изашла непосредно пред избијање првог светског рата.
Европска цивилизација улази у озбиљну кризу, а Србија се бори за опстанак.
Јеромонах др Николај, одмах на први дан мобилизације 1914. године отишао је из манастира Каленића у Београд и ставио се на располагање Команди града и Врховној команди. После тога отишао је на Аду на Сави, у прве редове бораца у одбрани Београда. Храбрио је војнике својим присуством и речју и није напуштао положај ни онда када су непријатељске гранате падале около и разносиле земљу.
Слом Аустро-Угарске офанзиве дозволио је Николају да се врати у манастир Каленић, да се одмори али и да настави са радом на започетим рукописима.
Рано устајање...
јутрење...
затим шетња кроз шуму више манастира...
разговор са столетним буквама... и затим писање, писање...
Ова розета на зиду манастира, уз малу обраду, постаће касније заштитни знак свих његових књига.
Почетни велики ратни успеси скренули су пажњу Европе на малу балканску земљу.
Доласком Немаца на Балкан, у помоћ Аутро-угарској војсци, за Србију настају критични тренуци.
Савезничка помоћ Србији сасвим је недовољна. У априлу 1915. председник српске владе Никола Пашић зове Николаја у Ниш да га отпреми у Енглеску ради пропаганде о Србији и српским борбама.
ПАШИЋ:
Договорили смо се и краљ и влада да ти идеш у Лондон. Кажи им тамо... Кажи им – кад је бура на мору, онда и велика лађа трпи ударе таласа, а како ли је тек у малом чамцу који је привезан за ту велику лађу... Кажи им Никола да смо ми наш мали чамац привезали за велику енглеску лађу.
НИКОЛАЈ:
Па шта још да им кажем?
НАРАТОР:
Пашић, Баја како су га звали, одговорио му је кратко.
ПАШИЋ:
Ка’шће ти се само, Никола.
НАРАТОР:
Као дворски свештеник Краља Петра, Николај се појављује прво у Паризу где држи пред југословенским одбором говоре који својом оригиналношћу и снагом далеко одскачу од говора присутних политичара.
У Лондону у коме још увек скоро да никог не познаје не устручује се да почне од - Хајд парка! Уместо говора он свира на својој свирали на којој је научио да свира још као дете у Лелићу. Људи се окупљају, интересујући се за необичног свештеника и његов непознати инструмент. Николај коначно проговара:
НИКОЛАЈ:
На овом инструменту свира се у народу који ви само по злу знате. Ви знате да је тај народ убијао краљеве. Оптужују га да је убио и аустроугарског престолонаследника Фердинанда.
Хтео бих да знате да је Кнез тога народа Лазар 1389. године, са својом војском, стао на Косову пољу на браник хришћанске Европе и дао живот за одбрану европске културе. Узгред да кажем да је у то време Срба било колико и вас, Енглеза. Данас их је десет пута мање. Где су? Изгинули су борећи се за слободу и бранећи своју културу...
СТАНИША:
Владика Николај је волео фрулу. И ја сам му носио неко коферче у коме је била само фрула и двојнице. Ништа није имало друго унутра.
НАРАТОР:
Енглески свештеници позивају Николаја да говори у њиховим црквама.
У другој половини јуна 1915, Николај стиже у Америку. Одмах по доласку дао се на посао. У свим местима где се појавио, говорима, проповедима и појавом одушевљавао је све оне који су га слушали и видели.
Са слике коју је о Србији створила Аусто-Угарска пропаганда, полако спадају најцрње боје.
“Кад би Рим имао оваквога фратра, дао би за њега цело земљиште на којем је сазидан Ватикан”, изјављује председник хрватске заједнице у Питсбургу.
Амерички новинари пуне новине чланцима о борби Србије.
“Какав је ово човек? Он са неколико реченица уништава читаве томове аустријских написа о Србији!”
У Чикагу врховни рабин изјављује: “Ово је највећи човек кога сам у животу срео!”
Американци у Канзас-ситију: “Три су највећа човека у свету: Пророк Јеремија, Јован Крститељ и Николај Велимировић.”
Прикупља помоћ и добровољце. На крају рата, велики амерички научник српског порекла, Михаило Пупин, очаран Николајевом способношћу изјавиће: “Оно што је у средњем веку учинио Свети Сава пред иностранством, то је ових дана учинио Николај пред Англосаксонцима.”
За Србију наступају најтежи тренуци. Са свих страна непријатељске војске запоседају земљу, а српска војска се повлачи преко залеђених албанских планина. Глад и тифус десеткују измучене ратнике.
Николај се крајем 1915. Враћа у Лондон.
Велике енглеске катедрале нису могле да приме све слушаоце кад је говорио Николај. Приступ је могао добити само онај ко је раније добио улазницу.
Николај није знао за одмор, догађало се да је само за један дан држао по пет-шест говора и то на различитим крајевима Лондона.
Начелнику оперативног одељења Врховне команде српске војске генералу Милану Миловановићу, начелник Енглеске армије дословно је рекао: “Шта се ви толико плашите, када се за вас боре три армије: ваша Армија, савезничка Армија и трећа Армија – отац Николај.”
Кад се 1916. цео тадашњи свет памети окупио на Шекспировој прослави, Томас Харди, Xон Голсворди, Рабиндранат Тагоре, Бергсон, Ромен Ролан, Сантајана, Метерлинк, Сјенкијевич… Говорио је и Николај. Сви присутни били су изненађени појавом црног калуђера, а још више његовим перфектним енглеским изговором и садржајем беседе.
НИКОЛАЈ:
Ја не познајем Шекспира. Чак и не могу да га познајем. Али он зна мене, он ме је описао, он је насликао све тајне моје душе на такав начин да читајући њега, налазим самога себе у њему…
НАРАТОР:
Пред Видовдан, 28. јуна 1916. године Архиепископ кентерберијски шаље писмо свим црквама да се тај дан обележи као “Српски дан”.
Јеромонах Николај, говори у катедрали Светог Павла у Лондону, као први неангликански свештеник.
Остаци измучене српске војске после одмора и консолидације на Крфу настављају рат на Солунском фронту.
Велике победе и јунаштво које ће 1918. при пробоју Солунског фронта исказати српски војници донеће им светску славу, а Србији слободу.
Срби и други Јужни Словени из поражене Аустро-Угарске улазе са Србијом и Црном Гором у заједничку државу.
У току првог светског рата у Лондону осим Николаја, са сличним циљевима и задацима налазе се и познати српски интелектуалци: Слободан Јовановић, Јован Цвијић, Богдан и Павле Поповић, Чедомиљ Мијатовић, Димитрије Митриновић... Мала група али снажан српски лоби...
Сарадња са југословенским одбором, контакти са представницима осталих Јужних Словена, али и са истакнутим Чесима, Русима, Пољацима, заједничко осећање драматичне кризе Западне цивилизације, разговори о новом човечанству и новом хришћанству а поготово занесењачки утопистички жар Димитрија Митриновића – све то утиче на Николаја да поново посегне за неким идејама којима се бавио у предратном периоду.
Крајем рата он у Лондону пише своје чувено дело “Речи о Свечовеку”.
Иако до краја у служби свом народу, Николај се са утопистичком надом бави судбином човечанства.
Ничеовом надчовеку, пројекту западне цивилизације која све јаче стреми тоталитаризму , он супротставља словенски, балканско медитерански и далекоисточни пројекат свечовека. Уморан од рата и зла, као да хоће на тренутак да заборави да је рај на земљи немогућ и као и његови многи претходници, пре свега руски мислиоци, сања свет изграђен на свечовечанској љубави и жртви.
НИКОЛАЈ:
Када би се ви ућутали као богови, ви би се измирили као богови. Када би потражили себе у њима а не њих у себи, ви би чули како они перу ноге један другом. Свуда би то чули: на Гангу и Јордану, на Нилу и Амазону, свуда. У свима рекама, у којима ви давите један другог у име њихово, они перу ноге један другом. О, кад би ви бар уста опрали.
НАРАТОР:
“Речи о Свечовеку”, религиозно-песничко дело са много елемената источњачке мудрости, у коме главни јунак митолошко биће Ананда Вран Гавран заговара свечовечанско братство, многи су поздравили као једну од најумнијих и најлепших књига насталих у српској култури. У Србији ће бити објављена по Николајевом повратку, 1920. године, непотписана. Ова књига означава заправо прелом у Николајевој мисли и стваралаштву. Николај дубоко схвата да се Богочовек Христос не може заклонити иза “свечовека” чак ни због тренутне тактике у борби против богоборства, ни због дубоке бриге о судбини подељеног човечанства.
Ауторитет...
НИКОЛАЈ:
У Версају су се нашли представници највећих светских сила, али Божјих представника у Версају није било. Како се онда може веровати у тај мир? Нису ли се људи огрешили о Бога што га нису призвали да и он запечати тај мир? Није ли и велика Британија, хришћанска земља, згрешила Богу што га није призвала да буде на њеној страни и у тој прилици, кад је победа остварена.
НАРАТОР:
Рекао је, између осталог, Николај на проповеди одржаној у Енглеској после склапања Версајског мира. Међу слушаоцима је владао тајац. Било је ту и високих личности. Николај је направио једну дужу паузу, па је узвикнуо:
НИКОЛАЈ:
На колена, Велика Британијо! На колена, па се моли Богу да ти опрости што га ниси призвала да и Он утврди мир који си диктирала побеђенима.
НАРАТОР:
Слушаоци су пали на колена и Николај је завршио свој говор једном молитвом...
ЛОНДОНСКИ БИСКУП:
Од почетка је препозната духовност како владике Николаја лично тако и православне традиције у Србији. Људи су јасно видели његове духовне квалитете и самим тим и духовне квалитете цркве коју је он представљао. Чињеница да је он умео да стекне пријатељства са веома утицајним људима значила је да су овде постале отворене неке реалне могућности.
Владика Николај Велимировић је велика инспирација у овом процесу продубљивања разговора међу нама хришћанима и проналажења начина на које ми можемо да служимо Христу једни у другима. Зато смо ми изабрали његово име да буде повезано са фондом у коме покушавамо да прикупимо стипендије како би се помогло људима који би желели да наставе даље образовање и студије у овој земљи, а које је Српска православна црква изабрала и потврдила.
НАРАТОР:
У знак признања за његов целокупни рад у Енглеској, Архиепископ кентерберијски и већа група најугледнијих Енглеза додељују му напрсни крст и повељу.
ЛОРД Н.
Пријатељи које сте стекли за време вашег боравка у Енглеској не могу да вас пусте без видљивог знака свог поштовања и љубави...”
“Ми смо с великом радошћу слушали Вашу проповед – једног истог Јеванђеља, које је упућено целом човечанству од једног Искупитеља, Господа нашег Исуса Христа...
НАРАТОР:
Још док се Николај налазио у Енглеској Свети архијерејски сабор СПЦ марта 1919. изабрао је др Николаја за епископа Жичке епархије.
Стигавши у Србију Николај се захваљује на указаној му части, али поново одбија да се прими епископског чина.
Председник владе, Стојан Протић, затим и разни виђенији људи покушавају да убеде Николаја.
НИКОЛАЈ:
Да, да, тако је браћо и господо по вашем мишљењу, само Николај треба да буде владика, па ће све бити у реду. А ћутке се прелази преко других и много важнијих и много претежнијих потреба и ствари, о којима треба мислити и радити, но што је само попунити место упражњено смрћу једног владике.
НАРАТОР:
Најзад, после неколико потеза које је митрополит учинио као уступке Николају, овај је већ у моралној обавези да прихвати епископски чин.
НОВИНАР:
Извршен је један од најепохалнијих догађаја у последње доба наше Цркве, јер је 5/18 маја у Саборној цркви хиротонисан за Епископа жичког г. др Николај Велимировић...
ДРУГИ НОВИНАР:
Двадесетог јуна приспео је у Чачак нови Епископ жички др Николај Велимировић. Маса света изашла је до моста на Морави и очекивала је тог дана његов долазак...
НАРАТОР:
Године 1920. уједињена Српска православна црква у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца поново добија некадашње достојанство патријаршије.
Пред крај исте године Сабор разрешава Николаја дужности Епископа жичког и поставља га за епископа Охридске епархије. Сабор и Патријарх Димитрије сматрају да Николај треба да привуче вери народ мале и забачене епархије у којој има свега тридесетак свештеника и то полуписмених.
НОВИНАР:
Црначка колонија у Њујорку замолила је владику да у њеној цркви светога Филипа одржи једну беседу. Пре службе 40 ђака Црнаца ушли су у цркву са српском и американском заставом, што је срдачно поздрављено. После службе један о свештеника претставио је Владику својој пастви и рекао је да ће сад говорити српски Владика Николај, син јуначке Србије народа, познатог целом свету. Изванредан говор захорен је из 1.500 грла уз пратњу музике химном: Боже правде, Ти што спасе...
НАРАТОР:
Николај који и даље много путује, ради на организацији српске цркве у Америци, држи серије предавања, посећује Енглеску, покушава да да оставку на епископски чин како би се пуним интензитетом бавио мисионарским радом, али кад му она не буде усвојена, тихо одлази у Охрид.
Скоро сви који су га познавали тврде да тада долази до великог преокрета у његовом животу.
Од ученог религиозног мислиоца “светског типа” човека који се старао о дејству које ће имати
његови наступи, који се трудио да успостави што разумљивији дијалог са модерним духовним стремљењима, он постаје “мистични усамљеник”, “аскета и молитвеник најстрожијег православног типа” - “охридски пустињак”.
НИКОЛАЈ:
Кад бих ја био поток планински, не бих мислио о свом неравном путу но о језеру које ме чека.Страшан је у истини понор оних, који су заљубљени у догађаје, што их вуку наниже.
Мајко небесна, љубави моја једина, ослободи ме робовања догађајима, и учини ме својим робом.
НАРАТОР:
У калуђерској самоћи с Богом, жички и охридски владика живи у задужбинама наших царева и светаца, скроман, без личних потреба. Целог живота сиромах, међу народом исто тако скромним и сиромашним, Божијим људима, понео је и он Бога у себи.
Наравно, једни су били одушевљени оваквим развојем, док су други добили нови повод за нападе.
Године 1922. излази књига “Молитве на језеру”.
НИКОЛАЈ:
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем.
Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пијатељи. Пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у земљу.
Ови су ме учинили странцем у земаљским царствима, и непотребним становником земље. Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него ли негоњена, тако сам и ја, гоњен непријатељима, нашао најсигурније склониште, сакривши се под Твој шатор, где ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју. Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем...
Непријатељи су ме научили да знам, - што мало ко зна - да човек нема непријатеља у свету изван себе.
НАРАТОР:
Кад није обилазио епархију, у паузама писања, владика је шетао по охридским улицама и по обали језера. Причају да су га у тим шетњама пратили гавранови које је хранио и називао их мудрим птицама. Нарочито је један гавран стално скакутао око владике, иза и испред њега.
Као да је Ананда Вран Гавран у свом симболичком присуству тражио од владике нова, дубља сазнања...
Владику су у његовом скромном дому у Охриду посећивали људи како из Србије тако и са свих страна света. Од шумадијских сељака , преко чланова енглеских аристократских породица па све до чувеног индијског писца Рабиндраната Тагоре. Он и Николај били су дугогодишњи пријатељи. Николај који је проучавао источну мисао довео је једном прилику Тагореа да одржи предавање у Београду, на Коларцу.
У Охриду Николаја посећује и Краљ Александар са краљицом.
Однос краља Александра са Николајем пролазио је кроз различите фазе.
НИКОЛАЈ:
Власт је велико искушење, и мало је њих који могу одолети томе искушењу, Одолевају само они који знају да су слуге Твоје, у подножју ногу Твојих.
Преслаб је сваки човек, Господе, и готов да се преда самољубљу и охолости. А охолост је погубила и многе анђеле, камо ли неће људе.
Ради љубави Твоје према народима Твојим, Творче, испуни старешине народне страхом од суда Твојега.
НАРАТОР:
Кад је краљ 1929. године увео шестојануарску диктатуру Николај га је у разним приликама опомињао. “Српска црква је постојала и опстала у неколико држава, постоји и даље у Југославији, која је ипак само држава, дакле пролазна појава, док је црква вечита”, говорио је краљу.
У Охриду је забележена и једна весела епизода која најбоље одсликава однос два велика човека.
СВЕДОК:
Скромни владичански двор уз саму обалу језера… Током ручка кувар Тушко донесе за краља на послужавнику једно прасенце сисанче од кило ипо – два. Николај прилети послужавнику и баци прасенце кроз прозор, у језеро.”Зар поред чувене охридске рибе ви хоћете православног краља у дане поста да омрсите.” Краљ, наравно, није баш био одушевљен. Оде му прасе испред носа!
Ручак су завршили без здравица у прилично напетом расположењу.
НАРАТОР:
Николај је и те како имао смисла за хумор и често је умео да га искористи, како у комуникацији са људима тако и у неким од својих беседа, као средство за појачавање деловања поруке.
Међутим, савременици су га запамтили пре свега као необичну и тајанствену појаву.
Слободан Јовановић чувени српски правник, историчар, политичар, написао је за Николаја:
СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ:
Баш то што је у њему било затворенога недокучивога и тајанственога привлачило је људе. То није било без разлога. Та тајанствена страна његова карактера била је знак оних дубљих духовних моћи које нисмо у стању да потпуно разумемо, и које се само код доиста великих људи наслућују.
ГЂА МИЛИЦА:
Била сам болесна од дифтерије, била сам трећи основне, и ја и сестра. Онда је дифтерија била... малтене педесет посто је умирало од ње. Он је ушао у собу сео на кревет и дао ми малу иконицу, из Свете Горе, и рекао: добро то и каже оздравићеш и благосиљао ме и кад је он изашао као да је Свети Дух био ушао и изашао. Имао је он... Не знам како то да опишем.
НАРАТОР:
Људи у Охриду су га волели и поштовали. Звали су га просто – Деда владика. Кад год би владика пролазио улицама, занатлије су прекидале посао и притрчавали му да узму благослов.
У црквеној мисији владика Николај путује на Свету Гору, у Цариград, опет у Америку, Енглеску...
Године 1925. владика Николај учествује уз патријарха, друге архијереје и краља и краљицу у преносу Његошевих посмртних остатака у обновљени храм – споменик Светог Петра на врху Ловћена.
Беседа писца чувене “Религије Његошеве” оставља неизбрисив утисак на све присутне.
Његошеве врлине Николај спаја са врлинама Црне Горе која је српском роду од давнина дала многе великане...
Одушевљене Црногорце владика Николај упозорава да је у смутним временима која долазе потребно “да се шумадијска бујност споји са црногорском одмереношћу, храброст са мудрошћу”...
После смрти патријарха Димитрија уместо да, као што су многи очекивали, на патријаршијски трон дође Николај – за патријарха је проглашен Варнава. Охридска и битољска епархија спајају се у једну и тако Николај постаје епископ много веће епархије.
У Битољу у коме је раније заједно са скопским митрополитом Јосифом отварио богословију, отвара народну кухињу за многобројну сиротињу, затим Богдај - дом за незбринуту децу који је скоро свакодневно посећивао...
Богословија у Битољу прави је расадник будућих православних Светитеља и великих теолога. Ту су, осим владике Николаја и Свети Јован Максимовић (Шангајски), Јован Мајендорф...
Слободно време владика проводи у писању и молитви, спава сасвим мало. За време његовог боравка у Јужној Србији, садашњој Македонији, излазе и нове књиге.
“Мисли о добру и злу”, “Омилије”, популарно капитално дело “Охридски пролог”, “Мисионарска писма”, “Вера образованих људи”, књигу песама – “Духовна лира”, затим “Рат и Библија”, “Символи и сигнали”, “Номологија”, “Царев завет”...
И на свим књигама - розета из Каленића која нам говори о томе куда владику вуче срце...
Владика је у Охриду и Битољу радио на обнављању старих и чувених манастира.
Тада, док је био охридски владика, започео је и зидање цркве у родном Лелићу.
“Гради ако имаш пара” прича се да му је рекао реални отац Драгомир кад му је Николај саопштио своју намеру.
“Помоћи ће ме сељаци” одговорио је Николај.
ОТАЦ:
Море уздај се ти, сине у се и у своје кљусе. Немој да ме доведеш у ситуацију да продајем ово мало земље и да плаћам твоје дугове!
НАРАТОР:
А Николај заиста није много марио за новац.
Кад је полазио из Охрида са торбама пуним новца за градњу цркве, прикупљеним од хонорара књига штампаних у земљи и иностранству, као и прилога поштовалаца из земље и света, он је успут давао и шаком и капом свакоме ко би му се обратио за помоћ. Његови пратиоци су увек били забринути да ли ће ишта остати за одређену намену.
Црква у Лелићу ипак је завршена, 1929. године.
ОТАЦ ЈОВАН:
Е, ово је кревет и соба владике Николаја, на коме се он одмарао кад је долазио у Лелић.
НАРАТОР:
Повратак у Жичку епархију... Тридесет четврте као администратор, а тридесет шесте бива поново изабран за епископа “многозначајне епархије Савине”.
СТАНИША:
Свако јутро, један кочијаш из Жиче са фијакером долазио је тачно у шест сати изјутра и владика већ силази низ степенице. Свако јутро смо, без обзира да ли је зима или лето, ту смо ишли за Жичу. Сваки дан, обавезно.
ОТАЦ ЈОВАН:
Он друга кола у оно време нити је имао, нити је путовао другим колима.
ЂАКОН РАДОШ:
Ево седишта Жичке епархије за време епископовањаљ Светога владике Николаја Жичкога и Охридскога и свесрпскога. Он је овде живео, овде коначио, овде писао...
НАРАТОР:
По повратку на Жичку епархију Владика Николај дао се на велики рад на обнављању постојећих и подизању нових цркава и манастира. Добио је још једну “титулу” – “Владика обновитељ”.
Манастир Руденица, Јовање, Манастир Свете Тројице, обнова Жиче, затим Вазнесење и Преображење, Благовештење, Илиње, Сретење...
Овчарско-кабларски манастири заиста почињу да подсећају на Српску Свету Гору, како су овај крај у народу звали.
Али, зидају се и цркве у градовима и селима.
Нема много филмских записа са владиком Николајем.
Овај до сада неприказивани филм снимљен је на освећењу цркве у Шилопају. Цркву, посвећену Светом Николају Чудотворцу Мирликијском подигао је у свом месту рођења, под Рудником, предратни београдски привредник г. Љуба Сарачевић са супругом Маром.
ГЂА МИЛИЦА:
Овај филм о освећењу цркве снимљен је 1939. године, на Малу Госпојину, кад сам ја имала десет година. Ово је црква коју је подигао мој отац... и мајка.
НАРАТОР:
Ктитори...
дочек на железничкој станици Крива река...
литија до цркве...
дочек у порти...
добродошлица...
освећење...
Владика далмитински Иринеј Ђорђевић...
владика браничевски Венијамин...
краљев изасланик...
беседе...
народ, свечано обучен...
народно коло...
народна софра...
посланици...
министар правде Владица Марковић...
министар вера Воја Јањић...
ГЂА МИЛИЦА:
Ја мислим да је - тако се говорило – да је присуствовало око педесет хиљада људи, народа који је дошао из околних крајева, не само гости из Београда.
НАРАТОР:
У Краљевини Југославији, после Првог светског рата почео је да буја један необичан религиозно-морални покрет који ће временом прерасти у велику духовну снагу српског народа.
Православна хришћанска заједница или Богомољачки покрет како су је чешће називали, настала је спонтано, као реакција на ширење атеизма и вулгарног материјализма, из искрене жеље за моралном обновом простих људи, лаика са села, из градова...
Са огромним мисионарским полетом неколицина њих у гуњевима и опанцима креће у народ да проповеда Христову науку спасења. Сви они желе “живу цркву”.
Православно свештенство испрва се држи према богомољцима резервисано. Убрзо се, на предлог Светог архијерејског Сабора, духовног вођства овог спонтаног покрета прихвата владика Николај.
ОТАЦ ЈОВАН:
У Жичи су били чести, чести су били сабори, чести су били скупови богомољаца. Сваке недеље пуна је црква и обично дођу богомољци из околних села и онда се певало. После свете Литургије певају се богомољачке песме, пред црквом. И тако, владика је увек служио и беседио, изузетно лепо као што је већ владика Николај знао...
НАРАТОР:
У току двадесетак година, до другог светског рата, богомољачки покрет нарашће на 400 братстава са неколико стотина хиљада чланова. Из године у годину одржавају се сабори покрета на којима је најрадије виђен гост владика Николај.
ОТАЦ ЈОВАН:
Памтим добро, те године, тридесет осме, велики сабор у Жичи. То је највећи богомољачки сабор. Кад се скупило ту можда и до стотине хиљада, ако не и више, било је народа. Ја не знам из ког краја није било. Из Војводине, из Србије, из Македоније је чак било, па из Црне Горе. Имало је ту пуно, било је ја мислим, преко педесет, стотину, тих мисионара, проповедника...
НАРАТОР:
Данима и ноћима, у гомилама ишли су босоноги сељаци и сељанке, од поста прегладнели, с рипидама, певајући црквене песме и крстећи се, да би стигли до Жиче, да се пред својим владиком помоле и од њега приме благослов.
ОТАЦ ЈОВАН:
И онда они причају чудесне ствари. Тако – како пролазе, какав имају одзив код народа и тако. И онда они записују неке ствари. И понегде има неко да их одбије, да их не приме. Па онда, каже, морамо да идемо од једног села до другога, идемо а снег буде...
НАРАТОР:
“Не одбацујете их, немојте се бацати каменом на њих - јер можете погодити Христа!” говорио је за богомољце владика Николај.
После другог рата, у време комунистичке диктатуре предратни богомољци и деца из богомољачких породица учинили су много за опстанак православне цркве у Србији. Из њихових редова регрутован је највећи број свештеника и монаха.
Године 1934. у атентату у Марсеју убијен је краљ Александар.
У краљевини Југославији
све отвореније јачају сепаратистичке тежње Хрвата.
1937. влада Милана Стојадиновића намерава да склопи конкордат са Римо-католичком црквом.
Православна црква улази у борбу против повластица које би тим уговором Ватикан добио у Југославији.
Најактивнији у борби су патријарх Варнава и владика Николај који се редом обраћа министрима и посланицима, као и целој православној цркви.
ПЕТАР СИМИЋ
Било је то 1938-е године, када је деда владика Николај држао говор против конкордата. Деда је стајао међу нашим сељацима и причао с њима разговарао. Тамо негде у углу сам се нашао и ја, као клинац...
НАРАТОР:
У Београду полиција напада пендрецима литију. Међу повређенима је и Шабачки епископ Симеон.
ГЂА МИЛИЦА:
А пошто је полиција све тако опкољавала, чим су кренула кола, почели су да пуцају. Сви смо полегали по колима. Није то уопште била наивна борба. То оно што сам ја доживела... Иначе, знам да су пуцали и на литију...
НАРАТОР:
У јеку конкордатске борбе, у никада до краја разјашњеним околностима умире Патријарх Варнава. По неким сведочанствима - чини се да је отрован.
За новог патријарха изабран је Црногорски митрополит Гаврило Дожић.
Конкордат није изгласан у скупштини, али нездрава ситуација у земљи наговештава скору пропаст.
МИЛИЦА СИМИЋ:
О Николају...Ја се сећам њега. Била сам девојка, доходила цркви. Он седи, људи га овако оградили, седи на малој столици и држи збор. Како треба... Да ће бити ратно време.
НАРАТОР:
Тамни облаци рата надвијају се над Европом.
Рат почиње 1939. нападом Немачке на Пољску и све је ближе Југославији.
Влада Цветковић-Мачек потписује приступање Тројном пакту, а протесте којима следе демонстрације и пуч, поред патријарха Гаврила подржава и владика Николај.
СТАНИША:
Па имам да вам испричам како је Тројни пакт потписан, и дошла су кола из двора за њега и он је отишао... Он је са патријархом Гаврилом Дожићем срушио Тројни пакт и поставио краља на престо, то је тачно, истина цела.
НАРАТОР:
Када Немци окупирају Југославију, владика Николај бива испрва интерниран у манастир Жичу па у Љубостињу.
ПЕТАР СИМИЋ
После тога је он био...дошао је рат био је затворен и више нисам имао прилике да га видим нити с њим да будем...
НАРАТОР:
Николај покушава да учини нешто за народ који масовно страда у Краљеву и Крушевцу.
Следе многобројна саслушања, одвођења у Крушевац...
Владика тешко подноси несрећу свог народа. Почео је нагло да слаби, а ноге га издају.
На саслушањима ипак одбија да седи пред немачким официрима.
У околини Љубостиње делују оружане четничке и партизанске групе, а владику у манастиру посећују свештеници и монаси. Немцима су ове посете сумњиве, па постављају ноћне страже око манастира.
Изласци и уласци сестара са упаљеним свећама у собе, изгледају осматрачима као давање некаквих сигнала.
Претресање манастира не даје резултате...
Не откривају чак ни мајку и ћерку из јеврејске породице Нојхаус које владика ту крије, са лажним документима.
ЕЛА ТРИФУНОВИЋ (НОЈХАУС):
Владика Николај је дошао са монашком одором за моју мајку, а мене је стрпао у два xака. Купио је грдне намирнице и набацао је намирнице на xакове и пребацио је ноге преко тога и онако ону мантију је пребацио... И тако смо кроз обруч немачки, у великом стресу и страху прошли. Наравно, на мосту, из Трстеника кад се излази према Љубостињи, војник га је питао где иде, шта ради. Каже ишао сам у куповину... Тако да је имао успеха зато што се на немачком обратио њему, да прођемо и да се спасемо. И онда нас је сместио и предао игуманији у манастиру. Ми смо ту биле осамнаест месеци...
НАРАТОР:
Иако сакривене мајку и ћерку нису пронашли, Немци владику, ипак, опет одводе у Крушевац. Ко зна како би се тад све завршило да јеромонах Василије Костић, избегли професор богословије у Битољу, није из Битоља донео “злу не требало” једно одликовање за грађанске заслуге које је владика добио још 1935. године због помоћи у уређењу немачког војничког гробља из Првог светског рата. Од Хитлера! Генерал који је саслушавао владику наредио је да се владика ослободи и врати у Љубостињу.
НИКОЛАЈ:
Само онај мрзи непријатеље, ко не зна, да непријатељи нису непријатељи но сурови пријатељи.
Заиста ми је тешко рећи, ко ми је учинио више добра и ко више зла у овоме свету: пријатељи или непријатељи.
Зато благослови, Господе и пријатеље и непријатеље моје...
НАРАТОР:
У време борби у Краљеву и око Краљева Немци су са шест авиона бомбардовали манастир Жичу. На цркви је зјапила огромна рупа, конаци су спаљени...
Владики Николају је то тешко пало и због труда и љубави које је уложио у обнову Жиче пре рата.
Остаје му само да пише. Његови не успевају да му набаве потребне количине хартије, која се тада тешко налази.
НИКОЛАЈ:
Не мешајте погибељ војске са погибељу народа. Не изједначуј пропаст државе са пропашћу свега. Државе се и дају народима, да би имало шта пропасти у место народа; да би се имало шта дати у откуп душе народне…
НАРАТОР:
У рану зору, 3. децембра 1942. године, немачка војска блокирала је манатир Љубостињу са свих страна.
Упали су у манастир у току јутарњег богослужења и одвели владику Николаја, његовог синовца Јована и јеромонаха Василија у манастир Војиловицу код Панчева.
Тамо је владику чекао много строжи, прави затворски режим. Без посета и без могућности да се напушта манастирски конак претворен у затвор. Само недељом и празницима затвореници су пуштани у манастирску цркву да служе Свету Литургију.
Владика се са јеромонахом Василијим дао на исправљање превода Новог завета који је урадио Вук Караџић.
НАРАТОР:
Кад му је једном, приликом обиласка затвореника, немачки капетан понудио могућност да повремено прошета - Николај, све слабији на ногама, одговорио му је:
НИКОЛАЈ:
Ако бих ја, после толико времена, изашао и почео да шетам, ја бих се толико обрадовао да бих почео да трчим. Ваши стражари би схватили да сам решио да бежим, па би отворили ватру из оружја и мене убили. И тако бих ја погинуо без кривице, омашком.
НАРАТОР:
Духовитост владику није напуштала у тешким тренуцима. Кад су га пребацивали у Војиловицу, Николај се официрима отворено подсмевао што је по њега, старца, дошло четрнаест камиона са војницима... “Боље да сте мало штедели бензин”, рекао им је тада.
Ускоро се затвореницима у Војиловици придружио и патријарх Гаврило.
Септембра 44-е, Немци су из Војиловице Владику Николаја и Патријарха Гаврила у вагонима без прозора спровели у концентрациони логор Дахау.
За време Другог светског рата српски народ је доживео страшна страдања. Стрељања по Србији, Јасеновац, страдања у рату са Немцима, Усташама, Бугарима, али и у грађанском рату...
Па и две највише српске црквене личности доспевају у злогласни Дахау...
Обојица измучени и болесни, у поодмаклим годинама, деле судбину осталих логораша, али убрзо их одводе у логорску болницу.
Интервенције са свих страна најзад су уродиле плодом.
Излазе из логора и под оружаном пратњом бивају упућени на опоравак у Баварској и Бечу. Немци све време покушавају да их искористе за своје политичке циљеве и борбу против југословенских партизана али не успевају у томе.
“Ми смо духовне и религиозне вође српског народа, и немамо ништа са политиком и војним пословима”, одговарају Немцима патријарх и владика Николај на поновљене предлоге.
Слом Трећег рајха али и долазак на власт комуниста у Југославији затичу их у Тиролу где их коначно ослобађа 22. америчка дивизија генерала Коленса.
У хаотичној ситуација на крају рата, кад велики број српских емиграната не може да се врати у земљу због комунистичке диктатуре, а неке од њих Енглези изручују Титовим партизанима, владика Николај и патријарх Гаврило најзад долазе у Енглеску.
Одатле се патријарх враћа у земљу, а владика Николај, озбиљно нарушеног здравља, 1946. године одлази у Америку. Све даље од Србије која је у загрљају варљиве идеологије братства, јединства једнакости.
НИКОЛАЈ:
Бог није Бог једнакости но љубави.
Једнакост би искључила сву правду и сву љубав, искључила би сав морал.
Из гроба љубави ниче правда, из гроба правде ниче једнакост.
Загледајте боље у себе и видећете, да ви у самој ствари никад не желите једнакост. Оно што ви желите није изједначење свих но уздигнуће малих и слабих до великих и моћних. Но немајући моћи да уздигнете мале и слабе, ви свлачите велике и моћне с њихове висине у средину малих и слабих.
НАРАТОР:
“Кад избије пожар кућа се не гаси изнутра”, чувене су његове речи које макар делимично објашњавају осећања многих српских емиграната.
Исте године кад је стигао у Америку, док још мучи усељеничке муке са администрацијом, владики Николају Колумбија универзитет из Њујорка додељује почасни докторат из Теологије.
РЕКТОР:
Епископ Српске Цркве, са седиштем у Охриду и Жичи; познат и чествован због светости и милостивости; који се увек и пре свега старао о сиротима и унесрећенима у земљи што је многострадална; велики научник, велики проповедник и изнад свега, велика морална снага...
РАДОЈКА ПОПОВИЋ:
Ово је педесет и прве у марту када смо пошли за Америку, после пет година логора. И исте те године, за Видовдан, владика Николај је дошао. Ми смо стигли у марту, он је дошао у јуну, за Видовдан. И служио је ту прву службу код проте Душана, мог супруга, и бесједио је.
НЕНАД ПЕТРОВИЋ:
Дакле, 1952. године, када је свети владика Николај долазио да освети ову цркву, ја сам био младић. Било је овде око четири хиљаде наших људи. То је, тако рећи - сви су дошли. И била је ту и штампа, знате. Објавила је његов говор. Он је говорио чак и на енглеском један део своје беседе, овде у овој цркви. Тако да је то био догађај од првокласне важности, први. Онда су Срби били још сасвим... људи од којих се нису клонили, за које се смартрало да треба да им се прида важност... Да...
РАДОЈКА ПОПОВИЋ:
Моја ћерка све оно владикино метнула око врата. И панагији и, Боже, крстове и све... А ја потрчим до ње да јој зграбим, а он каже: Не, не. Не дирај. Она је мала девојчица...Нека си се ти накитила, ти баш треба да се накитиш... И тако би се он насмијао и отишао у његову собу. Имао је астал... Спаваћа велика соба. Ту би по целу ноћ седео, баш би освитао писајући.
РАДОЈКА ПОПОВИЋ:
А није волео телевизију.
Гдје год би чуо - дјеца су гледала - ни прићи. Никад, никад... ни прићи...
НАРАТОР:
И православни и други хришћани у Америци увршћују владику Николаја у апостоле и мисионаре Новог Континента.
Различите групације увек несложних Срба отимају се око владике не би ли га привукли на своју страну.
“Ој неслого и зависти, кћери адске змије,
Где б’ живела да Србина није!” -
спевао је једном приликом Николајев пријатељ из предратног периода Чича-Стеван Толић... Сад је још горе.
НИКОЛАЈ:
Господе Боже милостиви
Опрости нама Србима грехе наше,
Поврати нам слободу, и
Дај нам снаге да у слободи прославимо
Тебе као никада и нико.
Амин.
НАРАТОР:
Николај наставља у Америци да мисионари, проповеда пише, али се између осталог и због сукоба са епископом српске цркве у Америци Дионисија повлачи у руски манастир светог Тихона.
Тамо предаје у богословији и прима и место ректора.
РАДОЈКА ПОПОВИЋ
Он се није усвиленио, никада. Био је јако скроман. Једно одело, једна мантија, једно тако је имао то. Никад није имао кофера ни ништа.
НАРАТОР:
Са Србима у земљи, колико је у могућности, одржава контакте. Одговара на писма, храбри, поучава, шаље помоћ.
Својим синовцима Јовану и Тиосаву пише:
НИКОЛАЈ:
Не могу да живим а да не говорим и не пишем. То ми у земљи неће бити дозвољено, а стар сам да идем у затвор.
НАРАТОР:
Многи у Србији га се сећају, али нова власт га проглашава за издајника и непријатеља народа, спрема му суђење. Држављанство нове Југославије му је већ раније одузето.
Николајеве књиге се читају само кришом. Милован Ђилас, високи функционер комунистичке партије у својим напорима да “очисти” српску културу о Николају 1952. пише: “језива, фанатична, распућиновска фигура”, али и удружење православног свештенства Србије под јаким утицајем власти “демаскира” владику Николаја као “агента и издајника своје домовине” и тражи да се према њему и владикама у Америци Дионисију и Иринеју примене канони цркве, да се они хитно позову на одговорност и осуде.
Међу реткима који у Србији отворено изражавају своје поштовање и љубав према Николају је архимандрит Јустин Поповић.
И сам у изолацији, истина у земљи, у манастиру Ћелије где је Николај почео своје школовање, Јустин поучава генерације монаха и будућих епископа.
И за њега Николај је “највећи Србин после Светог Саве”.
АВА ЈУСТИН (тонски запис беседе)
...Опустели манастири у Србији - и пред сваким манастиром распет Свети Сава. И он тужан и јадан гледајући своје потомке, своју несрећну паству, како пропада...
НАРАТОР:
Владика пише и проповеда до свог последњег земаљског часа.
Нажалост, мало је сачуваних записа његових беседа.
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ (Одломак тонског записа Николајеве беседе на парастосу почившем краљу Александру, 1954. године):
Речи Господа нашега и Спаса, Исуса Христа, увек су савремене, никад не старе, као што је Он увек млад, никад застарео, увек испред нас. И ове речи имају пуно значење и пуну примену и дан данас, у нашем животу модерном. Ма како да је модеран, ма како да је цивилизован свет, ма како да је свет и примитиван, и заостао културно – исто. Христос је свима потребан, неопходан и увек савремен, као што рекох. “Не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити.”
НАРАТОР:
Рано у недељу, 18. марта 1956. године, у манастиру Светог Тихона у Саут Канану у Пенсилванији, на молитви пред служење Свете Литургије, мирно се упокојио у Господу владика Николај.
Цео свет се опростио од велике личности.
XОРX БЕЛ:
Да цитирамо прекрасне речи Владике Николаја на крају његове студије Живот Светог Саве: “Смрт једног члана породице је губитак за целу породицу. Смрт Краља или народног хероја је губитак за сав народ. Али смрт Светитеља је губитак за многе народе, чак и за цео свет. Јер прави Светитељ је као небески свежи ваздух за слабије људске душе”...
НАРАТОР:
Кад је вест о његовој смрти стигла у Београд, сва звона на градским црквама зазвонила су у исто време.
Звонила су звона у целој Србији.
Црква у Србији је издржала прогоне и опстала, као што је хришћанска црква опстала и поред многих прогона у својој историји.
Осим Аве Јустина који и на чувеним годишњим парастосима у Лелићу одржава живу везу са новим српским Светитељем, и нови епископи одржавају његов култ.
ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ:
Као код многих светитеља, култ почиње да се рађа у народу још за време њиховога живота. Тако је случај и са светим владиком Николајем. Тако да после његовог упокојења, било је сасвим природно да се тај култ настави даље и да се развија …
НАРАТОР:
Срби у дијаспори помажу штампање Николајевих књига.
ВЛАДИКА ЛАВРЕНТИЈЕ:
Свети Владика Николај је, без сумње, једна од најсјајнијих звезда на небу српске историје.
Блаженопочивши прота Милисав Протић је четрдесет година сакупљао дела владике Николаја, са жељом да се то објави поводом четрдесетогодишњице његове свештеничке службе... До тога није дошло. И он је то љубоморно чувао. Када је дошао атеизам у нашу земљу, владика Николај је био, као религиозни мислилац, непожељна личност, његове ствари нису могле да се штампају - и Милисав је то чувао сакривено.
Кад сам ја изабран за Епископа западноевропског, он ми је рекао:”Владико, идете у слободни свет. Даћу Вам све ово што сам сакупио од владике Николаја. Објавите негде на Западу”.
Ја сам морао помало да носим, да ми не би на граници пронашли и одузели. Кад сам скоро пола изнео, он се нешто разболео. И зовне ме и каже: “Не дај Боже да се мени нешто деси, ја сам све његове ствари скупљао у по три примерка. Један примерак је зазидан овде, у зиду моје спаваће собе, иза овога ормана. Један примерак се налази на звонику цркве у Миријеву, а један примерак је у манастиру Вујну. Па, ако ови нађу и униште један, знајте где се налазе други”.
НАРАТОР:
Иако у Србији и даље трају напади атеиста на владику Николаја као “јеретика”, “мрачњака”, “масона”, “енглеског” или “немачког” агента, већ према потреби, “народног непријатеља”, “реакционара”, у верујућем народу све више јача љубав према Владики и свест о његовој светости.
ОТАЦ ЉУБА:
Још за живота, светог владику Николаја српски народ је сматрао за светитеља. Особито после његовог упокојења, Срби су почели да га славе као светитеља и да га призивају у својим молитвама. Особито у епархији Шабачко-ваљевској. Али може се сматрати да је прва канонизација владике Николаја, и дуго се то у нашој епархији тако и звало, обављена 18.марта 1987. године у Шабажкој саборној цркви. Светој литургији су тада присуствовали његов синовац, преосвећени владика Јован, а свету архијерејску литургију је служио епископ тада Вршачки, односно Банатски, Амфилохије.
Пред препуном црквом побожног света, и свештенства и народа, у храм је унета икона Светог владике Николаја, одслужена је прва литургија...
ЂАКОН РАДОШ:
Ми смо, са благослом Владике жичкога, гфосподина Стефана, пре него што је званично прибројан у диптихе светих Српске православне цркве пожели да служимо литургије у славу Божију а са његовим именом. Повужени следећим: да ми имамо право, и пре званичнога признања, да прослављамо светитеља који је светошћу просијао још за живота, овде у престоној му Жичи и престоном му Краљеву.
НАРАТОР:
Настају и прве фреске и иконе Светог Владике Николаја.
РАДОЈКА ПОПОВИЋ
Тада кад дођемо у нашу цркву, катедралу Христовог Васкрсења, где смо ту, видим његова велика на олтару икона, баш велика је, као...Велика. И ја сједим и мислим се:”Господе Боже, погледај сад овога свеца. Колико сам пута га примила у свој дом и колико сам ручкова спремила... Да ли је то могуће.
НАРАТОР:
Коначно, у мају 1991. мошти владике Николаја, које су тридесет и пет година почивале у манастиру Светог Саве у Либертвилу полазе на пут према Србији. Бројни Срби из Америке и Канаде испратили су мошти свог владике у сузама.
О. ИРИНЕЈ ДОБРИЈЕВИЋ
Налазимо се на београдском аеродрому Сурчин, где је 1991. године слетео авион носећи свете мошти нашег светог владике Николаја, који је овде слетео на своју родну земљу, први пут после дугог изгнанстве из Америке, где је живео и где се упокојио. Живео је међу нама, Србима у Америци, као неки свети пророк, као оличење Светосавља, као живо оваплоћење свега онога што је добро у нама Србима у нашој, светој Православној вери. Чак су и Американци говорили за њега да је он други Исаија, да је нови пророк Христове свете Цркве, који живим међу нама.
НАРАТОР:
Али на сурчинском аеродрому у Београду дочекало га је само неколико стотина људи.
Испред светосавског храма на Врачарском платоу било је две до три хиљаде људи, у Жичи једва нешто преко хиљаду.
Тек у Владичином Лелићу, 12. маја, дочек је био величанствен.
Сабрало се око 30.000 људи из свих крајева Србије.
Ђакон ЉУБА РАНКОВИЋ
Онај ко је тога дана био у манастиру Лелић, никада тај дан неће заборавити. Пре свега, био је сабран цео српски народ тога дана у Лелићу и душе свих поштовалаца светог владике Николаја биле су до краја испуњене љубављу према Светоме, нашем епископу, сину ваљевскога краја, а било је потресно и дирљиво видети колоне народа које су се тога дана сливале у Лелић, а особито када су мошти дошле у манастир, када су сви клекли на колена, што је подсећало само на незаборавне дожеке моштију Светог кнеза лазара који је походио српску земљу управо негде тих година.
НАРАТОР:
Српски народ се у то време налази на почетку великих искушења. Нова власт иако из стратешких разлога толерише цркву није чула и разумела поруке које је пре много година упутио у будућност владика Николај.
Нису их чули ни разумели ни многи Срби.
НИКОЛАЈ:
Југославија је значила пркос Христу, пркос Светом Сави, пркос Српству, пркос српској народној прошлости, пркос народној мудрости, и народном поштењу, пркос свакој народној светињи – пркос и само пркос.
У моменту пада комунизма Хрватима ће се одмах доставити оружје...
А шта Срби партијаши мисле? Они мисле да, као и 1918. године треба прво расписати изборе...
Одбаците смешну шалу, да ће један човек сазидати будућу срећну Србију.
Сваки вођ једног крштеног народа који одбацујући Христа хоће да усрећи свој народ, води свој народ не у земљу среће но у Земљу Недођију. Неминовно и неизбежно...
Крвници и насилници, који се других дана са страхом провлаче кроз мрак и тескобу, сада су постали вође вођама и кнезови кнезовима.
Заиста, неће јести своју добит у миру, него ће је потрошити на даће својих рођака.
Сневаће буне преварених и похараних, и дизаће се у поноћи, престрашени и ознојени. Биће им дуг живот, да би им казна била дужа.
Горе ће бити народу њиховом, који их је родио, него народу јеврејском. Јер имадоше пример народа јеврејског и не поучише се.
Слушаће клетве свога имена, и неће смети повирити на прозор.
Гледаће свој народ где га везане у поворкама воде, и бојаће се за себе.
И слушаће, и у сну и на јави, проклињања свога имена, и дрхтаће а неће
моћи умрети...
Тако један народ грешника устаје једнодушно као трава, да убије Бога. И омаче му се нож, замахнут против Бога, те удари сам себе у срце…
НАРАТОР:
Наравно да пророке људи не воле увек да слушају. Напади на Николаја се настављају са свих страна, кад год се неко препозна у његовим речима. Као што је то било и са старозаветним пророцима.
Из бујице надахнутих пророчких речи у којима Николај кори како свој тако и друге народе кад забораве на Бога, његови модерни непријатељи издвојиће неколико редова за које ће сматрати да су довољна оптужба.
Николај, мрачњак, антисемита...
Могло би се мирно рећи да је већи “антисемита” од њега био и пророк Јеремија...
ЛОНДОНСКИ БИСКУП:
Свети Августин рекао је да Бог има лепоту која је древна али увек свежа. Истина је да ако се венчате модом, пролазном модом одређеног тренутка, убрзо постајете удовац или удовица, чим се ствари промене. Тако да је веома важно бити дубоко укорењен у древној традицији, иначе ће нас однети свака промена и свака мода. Традиција је жива вера која укључује и умрле људе.
НАРАТОР:
Често више цењен у свету него међу својима, владика Николај је, већ одавно препознат од српске али и од других помесних православних цркава као светитељ, канонизован 2003. године. Као датуми празновања новог Светитеља одређени су 18. март, као датум Светитељевог упокојења и 3. мај као датум преношења његових светих моштију у Србију.
НИКОЛАЈ:
Услиши Господе молитву праведника Твојих Саве и Немање за грешни народ и спаси народ, јер је народ Твој, иако је и грешан.
НАРАТОР:
Свети Николај српски...
Недокучива величина, духовни стуб и упориште, најгенијалнији српски беседник и богослов, највећи српски црквени писац и мислилац. “Свечовек” и више од тога:
Свети Николај српски...
Вратимо се на наше питање са почетка:
Ко је, заправо, овај човек?
И после свега можда нам на то питање само он може одговорити.
НИКОЛАЈ:
Питам чулног човека: ко си ти? А он одговара: ја сам ја. – И мисли на своје тело.
Питам мисаоног човека: ко си ти? А он одговара: два странца видим у себи, и ја се пробијам између њих, гостујући час у једног, час у другог. – И мисли на инстинктивну и свесну душу своју.
Питам духовног човека: ко си ти? А он одговара: има неко у дну душе моје; пружим руке да га дохватим, но видим, да би ми за то требале руке дуже од васионе. Питај њега, ко сам ја?
Београд, 2005
