Свети Сава



Први архиепископ Српске цркве, Свети Сава, Први архиепископ српски, духовни отац српског народа и утемељивач српске државности, био је родоначелник на многим пољима – организатор прве словенске аутокефалне цркве у „Византијском комонвелту“, утемељивач и агилни проповедник православља у још увек паганском народу, отац српке дипломатије, први законодавац, први српски теолог, али и организатор „школске мреже“ и зачетник српске књижевности.
Рођен 1175. године као најмлађи од три сина великог жупана Стефана Немање. Као седамнаестогодишњак, бекством на Свету Гору, двор заменио манастиром. Као монах, подвизава се кроз строги пост, молитву, и служење ближњима. Изучава богословску литературу. По доласку свог оца, Светог Симеона, на Свету Гору, обнавља запуштени манастир Хиландар. Бави се књижевним радом – после очеве смрти, пише његово житије, пише монашке типике – Карјески, Хиландарски, касније и Студенички, приређује Номоканон – збирку грађанских и црквених закона.
Преношењем моштију Светог Симеона у Студеницу и окончањем грађанског рата у Србији, започиње прегалаштво на подизању младе српске државе – организовањем цркве, промоцијом народне просвете и науке. У Никеји, „испостави“ Византијског царства, која није пала пред налетом крсташа, 1219. године издејствовао аутокефалност Српске цркве, чији је први архиепископ био. Две године касније у царској лаври, Жичи, крунисао брата Стефана као првовенчаног српског краља. Два пута 1229. и 1234. године, по силаску са архиепископског трона, путовао је у Свету Земљу. Као путник се и упокојио, у Трнову у Бугарској у време цара Асена, на Богојављење 1236. Тело му је у манастир Милешеву пренео краљ Владислав. Мошти Светог Саве спаљене су на Врачару, 1595. године, као покушај сламања бунтовног српског духа. Од реликвија пламену је избегла само рука Светога која се чува у манастиру Свете Тројице Пљеваљске и, како се верује, прст у поседу Бугарске цркве.
Непроцењиво наслеђе које је Свети Отац оставио лежи у вредностима, уједно и особинама, помоћу којих је изградио своје непроцењиво дело: миротворство - помиритељско деловање како у Србији, тако и на Балкану, затим космополитизам – који је показао као истински грађанин света у којем „нема Грка ни Јеврејина“. Показао је посебно умеће спајања неспојивог, као истински куриозитет православног духа, богочовечанско и-и; и практична делатност и висока духовност, и аскетизам и брига о свакодневном, и прошлост и будућност, и традиција и модернизам, и Исток и Запад, и земаљско и небеско, и национално и космополитско...
Српска православна црква прославља га 27/14. јануара, док се спаљивање моштију помиње 27/14. маја.