Који и мала добра чини, он ће и велика кад могне. За мала добра велика му фала, јер честитом радњом слашћу ни душу напаја.
Доброчинство је боже благо, које ни душу и срце весели: у далеки свијет кад чујемо тај божи благослов — душу ни блажи и у помоћ ни прискаче и богу приближује; учи наше мисли да зло забораве, а добро спасење да траже.
Доброчинство је наш бесплатни учитељ, који вас у сваки трен ока помаже и на добро зове. Ово није учитељ кâ они те учи у школе. Овога учитеља собом у свој разум носиш, који ти у пустињу помоћ може, само се сјети њега.
Великодушно, даклен, не олијени се и не заборави да и мала великодушност светом слашћу срце ни и душу заноси! Не занеси се за велике побједе, које с просутом крвљу земље и градове обарају, но се занеси и за мале побједе, тек које божански дишу и миришу!
Милован Јаничин Вујошевић, из Брскута, рекâ је: „Ја сам, тако ми душе, свакога чоека могâ на мејдан добит!" Питали су га: ,,Како, стрико Миловане?" Милован: „Ласно, душе ми! Он се наиједи, па ме псује, скачући и дрктећи од иједа! Ја не говорим ништа. Кад сјутрадан, он ка квасан, стиди се и каје од својије ријечи! Ето, ја добио, а он изгубио!"
Марко Ђељошев, Затрепчанин, сједио је на Корита Отска, код убла, ђе стока воду пије. Код њега је било још дружине. Један сирома, по имену Пој Уља, вадио је воду из убла, да му пије стока. Марко с дружином ругали су се сиромау и дражили га. Он, пошто му досадише ругањем, оном штругљом којом је воду вадио и стоци сипâ удари Марка у главу, те крв низ њега проточи. Други су кћели да га убију, но Марко не даде, говорећи: „Не би ли се ми сиромау ругат; што смо тражили, оно смо и нашли!" И тако Пој Уља остаде неизмлаћен тојагама, као што ћаше да бјеше ударио најгорега, но уби најбољега, те му проби ка мајчино млијеко!
Но ја што гођ наредно пишем, све је скучено и украћено, јер немађа школе младије година, ни расположења садашње старости; но тек штогођ да напоменем синовима мојије другова, који су по нашије села и планина, е ако би се и с оволико примјера послужио и увјерио. Прости народ пази и живи доброчинство у њега, те му остаје потомству; а добри ће се и с оволико примјера и приговора помоћ да је бржи на поштење и доброчинство, а даљи се од неваљалога, које може млоги и ка нектећи добит себе и своме потомству пристојит, да му се потомство стиди, а њему душу и кости проклиња зашто се је преварио и журећи се у неваљалство упустио.
— Тога доста!
Ти ћеш, младићу, виђет колико је њи да се на. мене жале зашто им маане не кријем! Тога има сад код мене на сваку страну који се жале на мене, но и ја се њима жалим на мене зашто нијесам има, прилике да пријед почнем писат, па да им могу у. више и љепше врлине и маане објавит. А зашто — то ће ласно знат они којему је потребито да зна. Треба чињет што користи народноме напретку и божјој, правди, а не ћеф незналици, кријући му рђу неприличну.
Пазите, који будете врли, трудољубиви синови мојије другова и богоугодни измећари свога од давно мученога народа. Не пропустите своју дужност; не учините да сте се залуду родили својему народу и својој дужности. Не штедите никоме истину; изнесите добре и недобре заслуге. С тијем се помага да се множе добре, а умаљују рђаве.
