
Јован Цвијић (1865-1927) оснивач географске науке у Србији. Најпознатији по својим антропогеографским истраживањима Балкана. Био је председник Српске краљевске академије. Осим у Београду, предавао и на Сорбони. Почасни доктор и члан академија у више земаља по свету.
Ко год од новије генерације улази у послове којима се народ води, треба најсвесније да испита своју савест и своје истинске способности, потпуно искрено, са отвореношћу која себе не штеди. Такви испитани не треба да узимају за пример малаксале људе старије генерације или такве чије је срце измучено и енергија сломљена, најмање оне који по својој несрећи свега тога нису имали.
Чувати се од заноса успесима. Наша средина (која иначе по правилу свлачи у низину, у блато), њене клике и групе имају навику да кадшто преувеличавају успехе и способности појединих људи. Онда је тек дужност бољега човека, боље људске свести, да хладно и с мирноћом испита и нађе своју праву вредност и да успехе сведе на праву меру. Иначе се и у јаче људе увуче толико лажнога и они се толико морално извитопере и посуврате да никакво добро више од њих не долази.
Процена својих способности, запажање и корекција својих недостатака, накратко, критика себе самога и свога народа, неће убити енергију за рад и за велике планове код правих људи, од истинске вредности.
Напротив, после најпажљивије процене, треба да дође неодољива и неукротљива акција, која је стална као млаз јаких врела и која издуби пространо и дубоко корито.
Неколико таквих енергија нове генерације, које би заједнички, као компоненте, радиле у једном смислу, могу створити нове облике народнога живота, истински покрет.
Он би могао да повуче за собом и ону огромнумасу мање или више млитавих, који чују или и знају за велики план, али не виде средства, и немају стваралачке енергије.
Не само за нас већ и за општу цивилизацију би била добит кад би се тај народ могао као целина културно развијати. Он би по својој даровитости унео нових елемената у општу светску културу, а то је у крајњем резултату циљ рада и појединаца и народа.Али ради тога он мора себе чувати од свих рђавих туђинских утицаја и нарочито неговати оно што је у њему специфично, самосвојно, оплемењавајући га најбољим резултатима страних култура; само тако може и наш народ из себе стварати и давати елементе за општу цивилизацију.
Даровити и јаки народи, као и даровити људи, неће да су компилатори и имитатори и хоће сами да располажу својом судбином и својим развитком.