Нама, православним Србима, приговара се са више страна да смо изједначили православље са светосављем, а светосавље са српским национализмом. Или, шта више, учинили овај национализам прееминентним. Уздигли нацију изнад православља. Главни закључак овог и сличних приговора јесте да смо ми на овај начин и православље и светосавље паганизирали или извитоперили.

1. Ми сматрамо да је овај приговор потпуно неумесан. Шта је православље? Наше је мишљење да је православље најчистији облик хришћанства у свим његовим битним категоријама: догматској, литургичној, етичкој, канонској и егзистенцијалној. У православљу је најверније сачуван првобитни лик Христов у његовој исконској красоти. Исто тако, непомућено и уравнотежено учење о Светој Тројици. У истој мери учење о Богу, свету и човеку (теологија, космологија и антропологија). Још дубоко верујемо и исповедамо да основни темељи на којима је изграђена целокупна архитектоника јесу: Свето Писмо, Свето Предање и сви њихови многобројни изрази од првих до последњих дана у свим канонско-јурисдикционим целинама до православне свецелине. Сви многобројни Црквом усвојени символи вере. Сви они скупа — и много шта друго - указују на неисцрпну благодатну ризницу православне вере, за којом жедно посежу данас и оне хришћанске вероисповести које су колико јуче излагале прогону и порузи православље (римокатолицизам и протестантизам). Најпре и највише сведоче православни светитељи мисли и дела, којима са страхопоштовањем прибрајамо безброј православних мученика и великомученика кроз векове до данас. И данас! Јер се православни мученички исповедници вере налазе свуда у свету. Највише на простору великоинквизиторских прогонилаца православља, увек у бездушном налету да православље униште. И данас се под дубоким копренама свесрдно рукују милитантни ултрамонтанизам и комунистички антитеизам. У стегу њихових руку цвили ојађено православље, нарочито „светосавље“. Баш зато и данас влада велика недоумица код свих најчувенијих тумача Достојевскога на кога овај геније мисли својим Великим Инквизитором у роману Браћа Карамазови: да ли на Томаса де Торквемаду, продуженом у усташтву, или на Карла Маркса, продуженом у Стаљину и Брозу? Или можда на обојицу. „Крајности се додирују“.

(…) Из многобројних списа Владике Николаја може се написати читава докторска дисертација под насловом наука о народној души. Јединствено духовно устројство нације манифестује се вековима истоветним духовним стројем акције и реакције, истоветним душевним животом од његовог најпримитивнијег до најсложенијег културног стваралаштва. Телесној сродности људи једне нације одговара њихова духовна сродност. Народна душа живи у покољењима. Ова су покољења њена биолошка супстанција. Како? То је огромна тајна, нерешена и нерешива. Исто тако тајанствена, али и очевидна, као и тајна двојединства душе и тела у појединца. Један се народ кроз векове на исти начин радује и тугује, пева и плаче, мири и кавжи, брани и напада. Његови су душевни, емотивни и волиционални акти духовнога тројединства истоветни. Истоветни како у простом човеку тако и у генију нације. У највећих српских стваралаца — уметника свих врсти, теолога, философа, научника, народних вођа — провејава истородни дух, јер извире из корена народног персоналитета. Истоветни народни дух манифестује се у свим димензијама вековне народне културе. Народне боје и шаре на преслицама, чарапама, кецељама, чутурама, гуслама и марамицама налазимо на нашим најчувенијим фрескама, фрескама којима се свет диви. Просте и најпростије народне мелодије (напеви) звуче у великим делима највећих српских композитора. Стил простих домаћих кућа огледа се у преславној архитектури монументалних српских лаври. Колико прости толико прекрасни „преплети“ српских народних кола блистају у најсложенијим кореографским балетима. Десетерачка епика непознатих народних песника надмаша највеће светске епосе, органски изаврела из поетикона народне душе. Наша култура и није ништа друго него стваралачко цветање народне душе. Боље рећи, многострука цваст народнога духа. Светосавскога? Свакако. Кога другог?

2. Какав је однос православља према самосвојним народним душама? Несумљиво плодан, животворан. Православље није никад уништавало ниједну природну, урођену категорију човека, човека као еминентну твар Творца, него ју је преображавало, пресаздавало, метаболизирало, покрштавало. Као што је Нови Адам (Христос) новотвориостароадамског човека у нову твар тако и православље, увек превасходно христоносно, претвара староадамску нацију у новоадамску, — плодотворно је оплемењује, „калеми“ на Чокоту Христу. Дешава се нешто слично као са апостолима. Сви првоученици Христови без изузетка — од Андреје Првозванога до апостола Павла — пришли су Христу и усвојили га на свој начин. Ни у једнога у њих личност није била поништена. Напротив, била је увеличана, узвеличана, бескрајно умножена и обогаћена обиљем и пунином Христове свепунине. У сваком апостолу Христос блиста посебним сјајем. У узајамном дијалектичком прожимању Христа и апостола апостолска личност узраста „у меру узраста Христовог“ до крајње могућности. Сродни, ако не и истоветни, образац умножавања и обогаћења народне личности Христовом Боголичношћу налазимо у конверзијама свих православних нација. У овом аспекту осмотрено, светосавље није ништа друго него посебан, самосталан и самобитан сусрет и мистички спој српске народне душе са Христом. Овај сусрет и спој остварио се у најпунијој мери кроз Светога Саву, кроз његову Христом преображену личност. Узето за себе и по себи, Свети Сава је само један од безбројних светитељских следбеника Христових. Ни мање, ни више. Новина Светога Саве је у новини свакога великога светитеља. Мислимо на малопре споменуту парадигму срета и сплета Христа са појединачним апостолима. У охристовљеном народном генију Светога Саве успео се српски народ до престола Христовог и тако се у Христу упрестолио. Тим упрестољењем српска народна душа, иначе пуна паганске сировине, постала је нација са свим ознакама једне велике нације. Ова нација узвратила је богодар својим скромним уздарјем: српском религиозном културом у свим областима стваралаштва. Ништа мањим, ако не већим, од свих осталих православних националних култура. Тако је и тиме српски народ са осталим православним народима уткан у православну саборност и васељеност. Тако постао и самнарод-црква и, као такав, саћелијник Цркве као мистичког тела Христовог. Христово најчистије богооткривење озарило је и прозарило душу српске нације, првенствено нације светитељства. Сад српски народ не постоји више као биолошка јединка, као макроантропос, него као национални персоналитет са свим преузвишеним категоријама личности, Христом рођене и препорођене. Је ли ово паганизирање или, напротив, депаганизирање српског народа у светосављу? Одговор је јасан: светосавље је врховни домет оправослављења српске нације, православље у чистој култури.

3. Према православном схватању један човек вреди онолико колико усвоји и примени Христа у своме животу. Према истом схватању тако и толико и један народ. Народ без Христа је само саркс, пресно, неодуховљено тело, тело без душе. Зато светосавље одлучно отура сваки неправославни сирови и сурови национализам. Нарочито безбожни национализам. Светосавље прима, усваја и исповеда христовски и охристовљени национализам као национализам вишега реда, као над-национализам, национализам узнесен и преузнесен у Христову „ноосферу“, чисти и оплемењени светосавски, светолазарски и светоцрквени национализам. Овај је национализам са-уман уму Хрисшовом, смеран Христовом свесмерношћу, крсноускрсан у смислу дијалектике Распеће-Васкрсење. Он је природан колико натприродан. Њему се подједнако радују Бог и свемир, цели Христом преображени космос као и Царство Божје преускрснога и поускрснога Христа. У порицању овог и оваквог национализма, порицању сваке врсте, ми слутимо нешто демонско, црнобошко, антихристовско. Јер ако Христос није Имануел и српске крштене душе, шта је Он? Обмана, утопија? Ако се у Христовом новорођењу српска душа коснула мистерије богочовештва шта уопште значи богоовлапоћење као свеобожење? Један обичан мит? Порицатељи светосавља морају на ова питања одговорити. Ако се, по нама, не усвоји и српска светосавска нација као христоносна, онда ништа друго не преостаје него је примити као — христоборну. Или-или. У области православља „нема трећега“. Под божанским притиском ове претешке дилеме: Христос или Антихрист, у светосавском православљу или православном светосављу сви су велики и мали теолози као и цела Српска православна Црква били од искона привржени светосављу. Не из националистичких или било којих других разлога него из врховних догматских разлога, у чијем центру стоји основни догмат православне христологије.

4. Да ли светосавље као српсконационална примена православља има права на било какав национални месијанизам? Нема, нити је било народа без месијанизма. Од стародревних до наших дана. У ово обзорје спадају и сви најновији „миленијумски“ покрети у свету са својим митовима о хиљадугодишњем царству. Најпре мислимо на римокатолички и марксистички „миленијумизам“. Осмотрено у овом погледу, светосавље нема друге претензије него да буде православље у најчистијем виду, — овејано, генуино, тотално православље. Па ипак, светосавље и као такво јесте најумеренији и најсмернији облик самосазнања и самоосећања духовне вредности, иманентан (урођен) свакој нацији. Ако би, шта више, и најмања травка умела да мисли и збори открила би свету тајну свога врховног божанског назначења: месијанизам богославе и богопрославе. Тако и свака твар. Тако и човек по вишњем призиву. Тако и свака нација. Тако и светосавско православље. Према исправном схватању Николаја Берђајева, Достојевски је под народом замишљао „један мистички организам“, „Једну душу нације као огромну загонетну целину, сачињену од простога народа, мужика“. Руски мссијанизам је, по Достојевском, претежно религиозног карактера. Руски народ је народ христоносац. Као такав свечовек, свачији брат. Кроз уста Шатова у свом роману Беси (нечисте силе) сам Достојевски исповеда своју дубоку веру у руски православни месијанизам: “3наш ли“, говори Шатов Ставрогину, началнику бесова, „који је то данас богоносни народ у целоме свету, готов да обнови и спасе свет у име Бога, народ коме су дати кључеви живота и новога еванђеља?... Међутим, као што постоји само једна истина тако постоји само један народ који има истину Божју, иако и друге велике нације могу имати своје велике богове. Тај једини богоносни народ јесте народ Русије“. Без овог екстатичког, самим тим ексклузивистичког заноса сам Достојевски у свом Пишчевом дневнику понавља исту мисао, исто убеђење: „Сваки велики народ који мисли да остане дуже време жива сила мора веровати да се спасење света налази у њему, да он постоји да би се ставио на чело свих народа, да их сабере и поведе у једном сједињеном телу... Христу.“ У име тога Достојевски је захтевао својим месијанизмом потпуну жртву свога народа, његово властито самораспеће, и тиме лишио руски национални месијанизам сваке националистичке примесе. Наравно, Берђајев, некадашњи ватрени марксист, одбија овај месијанизам као обожавање нације. Као „рејудаизацију“. По нама, у обескорењеноме Берђајеву поново пробијају потиснуте марксистичке наслаге. Освалд Шпенглер видео је и даље и дубље кад је у свом чувеном делу Пропаст запада уверљиво доказивао да идући миленијум (хиљаду година), припада Русији Достојевскога. Ми делимо мишљење Шпенглера.

5. У сваком случају — толико смемо и можемо рећи — у Достојевсковом схватању религиозног месијанизма нације има бар зрно истине. Зрно многородно. Светосавље, сведено на најскромнији облик религиозног призива српскога народа, још мало па је у духу крајњег кенозиса, — самоодрицања Христа ради. Светосавски човек стоји попут оног цариника скрушено и у космичком и у васељенском храму Господњем понављајући његове речи: Господе, смилуј се на мене грешника. У духу ове крајње смерности Христос је послао своје ученике у свет да проповедају пунину радосне вести народима (ша ешна на грчком). Појам народа баш у овоме смислу често се спомиње у Новом Завету. Најмаркантније место јесте кад Христос шаље своје апостоле насвуд речима: „Идите и учите све народе (панта та етна), крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт. 28,19). Ови народи имали су прићи Христу и усвојити га као и апостоли, живети Њиме као апостоли. Христова буктиња, којом су првоследбеницима упаљене небесне ватре, предаје се народима до судњега дана. Уручује им се као нацијама евангелизирање васељене, целога света. Тако народи постају мале месије Христа Месије. Баш тако је православни месијанизам евангелских дана унедрен кроз светитеља Саву и у српску нацију, која је, тиме и тако, постала учесник универзалног православног месијанизма. У овом виду виђено, појам светосавље означава узајамно прорастање и срастање српске душе са Женихом Христом, Небесним Женихом. У овом духовном близанству кроз векове бурне колико трагичне, поразне колико победне. Светосавље није било нити је, у поређењу речено, ништа друго него карика прстена у мистичном заручењу српске народне душе са Христом, карика која је чувала и сачувала Христа као најдрагоценији брилијант. Христос је за ову верност подарио српској нацији преобилну вишњу благодат. Без те благодати српска би се нација изгубила у мраку векова било под игом ислама, или надором неопаганизма, или јереси богумилства (манихејизма), или најездом римокатолицизма, или богоборног атеизма или кога другог Христовог супостата. Светосавски „месијанизам“ значи у ствари победу узрастања Христа „из славе у славу“ (апостол Павле) и у „овоме свету“ до Христове крајње свепобеде. У овом грандиозном „лаганом корачању Христа“ (Владика Николај), светосавље је једна незнатна постаја (етапа), али велика у Свевели-коме. Светосављем се српска нација сврстала у поворку нација-христоносаца, христофора. Ти христоносци нису мртве националне лешине него уличене и обоголичене Христом.

6. Има, на жалост, и данас неких учених православних теолога у Америци који нас укоревају због тобожњег „светосавског паганизма“ (или томе слично), иако су сами жреци потајнога надринационализма. Наш одговор њима, сем реченога, врло је кратак. Светосавље је наша скорашња спретна кованица. Брзо се и спонтано одомаћила. Она је само „омен“ за нумен православља. Даље, Српска православна Црква од првих дана свога постојања исповеда чисто православље, како је укратко приказано на првој страници овога написа. Наша црква исповеда једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Никад никоме није пало на памет да исповеда некакву — „светосавску“ цркву. (Узгред речено, распрострањено је мишљење у западном богословском свету, чак најученијем, да је појам саборност руски појам док је он у ствари и српски и бугарски колико руски. На жалост, ову заблуду најпозванији не исправљају него је подржавају). Ниједан Србин од памтивека до данас није венчан у име Светога Саве него Свете Тројице. Нити причешћен пресветим и пречистим телом Светога Саве него — Господа и Спаса Исуса Христа. Једном речи, ниједна света тајна није обављена у име — Светог Саве. Најбоља студија о Светоме Сави од бесмртнога Владике Николаја на енглеском језику посвећена је овоме светитељу као једноме од многобројних Христових светитеља. Али, ето, приговарачи се не труде ни то да прочитају. Приговарају због — приговора. И Јустин Поповић је у својој студији Светосавље у ствари приказивао, готово искључиво, православље. Ја бих му замерио што се није дотакао бар специфичних карактеристика светосавске нације. Најмање је Светоме Сави падало на ум – „светосавље“. Он је био васцео православац превасходног светогорског православља.

преузето из зборника ТАЈНА СВЕТОСАВЉА, Catena Mundi, Београд 2013.

(Српски договор, Вестмонт (САД), I/1973, књига прва, стр. 9–19)